Српски сион

зСДРпКМ шдон,*

је прогласшга, да Динанлу без дозволе римске дензуре не може више писати о том нредмету, а у исто је време било цензури заповеђено да му не даје на то дозволе. Деветнајст германских епископа онет се сакупило у Фулди и „са гробнице св. Бонифација" издадоше општу пастирску посланицу. која је имала цел да умири паству, која је била узбуркана нејасним гласовима. У њој су епископи свечано објављивали, да, нрво, неће установљавати никаквих других определења осим оних, која су већ тврдо записана у срцима свију католика њиховом вером и савешћу; друго, да неће никад прогласити других учења осим оних, која се садрже у св. Писму и апострлском предању; треће, цел сабора није друга, него „да јасније расветли стару и првобитну истину." Даље се говорило, да сабор не ће уводити никаквих нових догмата нити се плести у грађански поредак; најзад, иапа ће оставити сабору нотпуну слободу у већању. Све је то, како се види, било јасно, али је и ту била позната двосмисленосг, услед које су се сви и сваки могли потписати под том пастирском посланицом Мајнцеки епископ Еетелер (| 1877. г.) вођа ултрамонтанске партије у Германији, изјавио је, да би било „ненаметно" сада покретати питање о непогрешивости, али је томе додао, да он са своје стране верује у тај догмат. Сакупљени у Фелди епискоии саставише у то време напи засебну посланицу, у којој молише иапу да се уздржи од своје намере. Али се многи епископи не хтедоше потписати, и у Риму се та посланица толико не допаде, да су се старали да докажу, да она никако није ни примљена. Угарски и већина австријеких епископа, сакупљени под председништвом проницавог кардинала и архиеиископа Шварценберга, такође отправише папи сличну представку, али на коју такође није била обраћена никаква пажња. Узнемирише се такође и дипломати. Баварски министар-председник кнез Хохенлое, који је имао брата кардинала, добивши глас о том, што се сиремало у Риму, изда 9. аирила 1869. год. динломатски циркулар, у ком је предлагао владама, да се састави конференција, која би се сагласила у погледу заједничке акције. А у исто је време предложио он богословима и јуристима минхенског универзитета неколико питања у погледу предмета, о којима

ће се, по овој прилици, расправљати на сабору. Одговори, што их је добио, већином су отворено ишли ускос јавним плановима напског двора. Друге владе међутим не изјавише се споразумнима с његовим предлогом. Пруска се влада радовала, што је питање покренуто баш од стране римокатоличке државе, али је држала, да сада не би било „згодно" ирихватити предупређујуће мере. У основу тога одговора лежала је тада у Пруској без сумње жеља, да се од ње не одбијају и не отуђују ултрамонтански католици у Германији. Австрија је мислила, да за леђима Хохенлое-а стоји Бизмарк, па је и она отклонила овај предлог. Са слабо симпатије је предусретнут предлог Хохенлое-а и у Белгији, Холапдији, Француској, Швајцарској и, најпосле, у Енглеској. Русија је просто забранила својим римокатоличким епископима да приме учашће на сабору, а Италија је изражавала жељу, да се свечано ирогласе права, којима ће се користити држава у одношају према цркви. Талијанска влада .је нотајно разаслала дело Јанусово „гвима најобразованијим и најупливнијим духовним лицима" у земљи. 2. Декембра 1869. г. изјутра држао је папа претходни збор у сикетинској капели, и после његова говора присутнима (на латинском т. ј. ва традиционом језику курије и сабора), сва званична лица сабора положише заклетву. У исто време беше раздељена и папина посланица, у којој је тачније опредељен распоред послова. У смислу те иосланице имале су се за време сабора држати три врсте скупштина: скупштине комисија, оиште скупштине (генералне конгрегације), и најпосле, јавне скупштине. У ирвима су се имале спремати наредбе, на општим скупштинама прихваћати, и затим на јавнима обављати. Пана није нропустио да изјави, да право чинити иредлоге нарочито принада само њему самоме, но да је препустио и оцима неко учашће у тим преимућствима. Прва половина изјаве папине садржавала је право више власти. На старим црквеним саборима па чак и на тридентинском папа никако није имао искључивог права да чини предлоге. Што је на тридентинском сабору било плодом слободног гласања, то се овде давало члановима у папској були. Друга половина односно препуштања није имала никакве вредности. У смислу папске иосланице,