Српски сион

Отр. 352

„СРДСКИ СИОН"

Б р . 22.

захтевају од учитеља, да он тражи сваки контакт са свећеником и да с њим у савршеном складу сложно и заједнички поради око моралнога узгоја школске младежи. — Оспова чврстој вези и заједничком деловању двају ових Фактора у означеном смеру утврђена је наредбама, које слове о набожној дужности школске младежи и учитељева суделовања при том, дочим је гледе вероучне обуке у П. алинеји §. 209. позванога школскога закона императивно и нарочито наглашено, да су учитељи дужни духовника своје вере у том не само подупирати, него и замењивати га онда, када он налогом послова или иначе буде заиречен вршити дужноот вероучи теља. Како је иако са стране жупанијског школског одбсра овамо дојављено, нашло се је учитеља који се таковоЈ дужности угибају и донекле одричу законом одређене припомоћи свећенику при обуди у вери. Кр. жупанијска област налази за сходно свратити позорност подчињених кр. котар. области и градских ноглаварства на ту немилу околност, те наслов уједно нозвати, да на онажена занемарења ове врсти реагира, а у сваком случају, да против кривцу досљедном строгости постунати не нропусти. Опћој пучкој школи у Н. Н. знања и строгога равнања ради. У Вуковару, 29. ожујка 1902. Кр. иоджупан У н к е л х а ј с е р в. р. Привредне вести. (Учитељима, свештеницима и родитељима на уважеве.) Управа „Прпвредника" у Загребу, одјељење за наијештање особља, умољава сву г. г. учитеље, свештенике, да изволе потппсаној унрави одмах јавити колико желе ваљаних ђака да препоруче сад одмах, а колико кад се школска година сврши у шегрте, да буду до коју годину ваљани, сретни п угледнп људи. — То је управи нужно знати, ради даљњег њезпног распореда, јер су се многи господари наши пријатељи по варошима заузелп, да смјесте што више ваљанпх ђака које управа препоручи. У Србији. (ПосБе$ен.е Митрополита Фирмилијана.) После мвогпх и многогодпшњих сметња посвећен је Скопљанскп мпгрополпт Фирмилијан у нрошли понедељак у Солуну.

Разне белешке. (Протестантизам у прошлој години). Ни у протестантизму прошле године није било никаквих знаменитијих догађаја. С једне је стрне он замро у својим ортодоксалним формама, ради којпх се — при оскудевању црквеног авторитета — као боји, да прихвати мисао свакога, који се сматра ортодосалним богословом. а с друге — он се развијао у тако званом модерном правцу на онпм прпнципима рационалпстпчке крптике, којп свејаче подривају у њему основне позитивне вере, а место ње не дају ншпта у замену. Главни представнпк тог правца је познати професор, а ове године и ректор берлинског универзитета, одлични зналац и истраживалац историјског богословља Адолф Харнак, који је изложло своје псповедање вере у својим лекцијама: „0 суштинп хришћанства". Те лекције (преведене и на руски од А. П. Лебеђева у три последње свеске „Вогословског Весника" прошле годпне) биле су главни предмет пажње богословске не само у Германијп, већ и у свој западној Европп. Преведене су скоро на све европске језпке протестантских народа, а у самој Германији су растурене у десетинама хнљада егземплара. Наравно, германски богослови се разделише поводом тих лекција на две партије, од којих је једна (са својим главнпм органом „Хришћанскп свет") свакако хвалила и преузносила те лекције, као неко ново откривење и прогањала свако противљење своме кумиру, називајући незадовољнике опскурантима, ускоумним ретроградистима п т. сл. енитетима, а друга партија, која се груписала, око органа ортодоксалног богословља: „Свеопћа јеванђеличко-лутеранска газета" (коју је основао познати богослов Лутард, автор „Апологије Хришћанства", која је преведена и на руски језик) енергичио нападе Харнака и не само да је грмила против њега у целом низу журналних чланака, у којпма се критпчки претресале разне тачке „Лекција", већ је обелоданила и читаву поворку опровржења у посебним публикацијама, којима се корак по корак опровргавају све Харнакове тврдње. Таквих опровржења се појавила буквално читава туцета, од којих су неке по три и четир пута обпмом веће од самих „Лекција", те постаде већ веома знаменита анти-Харнаковска литература. И ту се, као и увек, обистинила она пословица, да нема зла без добра. Харнакове „Лекције" су иослужиле као неки будилнпк за задремалу хришћанску апологетику, која је сад, кад хрпшћанству прети опаеност, пренула и ожнвила значај хришћанства као духовно историјске силе. — Таје полемика најпосле добила