Српски сион

(Ј тр . 342.

„СћРСКИ сиоб.«

Б р. 21

целине, а никако добро само једнога дела те цркве или једнога дела тога народа. Тим сам рад рећи толпко, да у свако доба ваља да нам је пред очпма целпна, а не део; цела црква и цео народ, а не једна странка. Јер, славни саборе, ма колика била странка, никад странка није целина, нц]е цела црква, цели народ. Ово, славни саборе, морам нагласити и поред скоро извесне опасности, да ће ми се може бити пребацити, као да ове речи иду против одређене странке или извеснога дбла овога славног сабора. Али то никако не стоји. Него сам ја то морао и морам нагласити с тога разлога, што познајем жестину, којом се у нас обично расправљају не само политичке, него нарочито и наше народно-црквене автономне ствари. Па ту је, славни саборе, увек опасност, као што сам споменуо и у својем говору, држаном у саборској седници дне 3. (15.) јула 1897. године — да и најобјективнији, најискуснији и најхладнији умовп, под притиском струје, која их је нонела и која их носи, и занесени бујним п живим утисцима скорашње страначке борбе — могу лако узети, да је нешто, што су ради да изведу, за добро целе цркве и народа (јер увек о том треба да се ради;) а кад се то погледа са стране, а оно није друго, него нешто страначко . . . Тога се иак ваља да чувамо као живе ватре! А треба да се чувамо са тога разлога, што је сваком од нас јасно да се то, бар у највише прилика, не ће моћи довести у склад са добром паше црквене и народне целине, за којом, нема сумње, сви тежимо. Па ја баш зато, славни саборе, ни не сумњам, да ће свакн саборски члан ићи за тим, да се на овом сабору и саборисању, за време рада, стави не на становнште какве странке, него на оно становиште, које у свему одговара само добру ујемчене нам народно-црквене автономије. А тежак је и претежак тај наш задатак, славни саборе; задатак да за своју народно-црквену автономију чпсто добро учинимо. Тај задатак је нарочито тежак, што на сваком кораку морамо обазриво постуиати, да се не бисмо огрешилн ни о одношаје нрема државној власти, нити пак о унутрашње одношаје саме народно-црквене автономнје, где се ваља разликовати ненромењпво канонско устројство саме цркве п јерархије н круг стечених права самих верних, народа. Што се тиче односа према држави, државној власти, го су ти односи у главном нормиранн државнпм п земаљским законпма о слободи веропсповести у нашој домовини. Ну ти закони, нарочито у колико се односе на нашу цркву и народно-црквену автономију, имају то стално, основно, обележје, да наређују, да се свакако све оно, што се гради и чини у нашој цркви и автономији, мора збити у оквиру државних и земаљских закона, а исто тако основно и стално обележје, њихово је и у том, што све то подвргавају и најтачнијем односно најстрожијем праву врховнога државнога надзора. Ну докле догшре то право? Прецизностп о том нема. Свима нам је пак иознато, да се на најразноврснпјим тачкама сусрећемо са државном влашћу. Па баш зато, што није прецизно обележено, докле допире то право врховног државног надзора, може се догодити, да ће државна власт, тумачећп то право на одређен начин, у односној прплици ступити у