Српски сион

бр . 22. „СРИСКИ СИОН.' С тр. ш круг права наше народно-црквене автономије ; или ћемо пак ми, пошто нема тачне међе, заћи у правнп круг државне власти; а то ее нн једно, нн друго, у правној држави, не би смело догоднтп. Тим се исказује неопходна потреба велике опрезностп. Али, славнп саборе, којшко су замашнп овп, да их назовем, спољнн одтгосп наше народно-црквене автономије, тежина њезина ипак лежп у унутарњем њезину устројству, у извађању уредаба и наредаба о њој, а нарочпто п у том, како ми салш ценимо ту своју автономију? А кад ово питање поставпмо, онда морам одлучно нагласити, да управо од нас самих зависи, да ли ће авгономпја бити од благослова за нашу цркву и народну просвету као и за наш народно-црквенп иметак — или ће бити извор свакој неудаћн па и правој несрећи по цркву и народ. Унутарњи, дакле, односи су уираво језгро автономије. Јер док спољни односи нрече мешање државне властп у законнто автономне послове п обратно опет заилажење автономних органа у правни круг државне власти (што ниједно не може бити у намери односних фактора!) — у унутарњем автономном раду је но средн грађење автономних уредаба, где се морамо најозбиљније обзиратп на већ споменуто канонско устројство наше свете православне цркве; даље је ту донашање наредаба, а нарочито и суђење у автономном делокругу; а што је од есенцијелне важности јесте у том: како се умемо ми сами слуокити автономним установама и иравима и како се одазивамо и вришмо дузкности, које извиру из тога иравнога круга ? Истииа Вог! права свако од нас хоће. Ну кад дођемо до главпзне о дужностима — ту нисмо сви једнога мишљења. То је иозитиван факт. А то је оно, што правом пријатељу народно-црквене автономије наше мора измамитп најбрижније мисли и осећаје; јер се автонолте врљине врх свега састоје баш у најтачнијем и најоданијем вршењу автономних дуокности. Ако ових врлина немамо, не ће бптн ни автономије нли бар не ће бити праве автономпје. Да буде пак те праве автономпје без поговора нам мора бити начело, лозинка: законита слобода према горе и законита слобода и авторитет ирема доле; ресиектовање народно-црквених автономних власти и најсавесније исиуњавање автономних дуокности. Да ли ми можемо постићи то, нарочито обзиром на опће познату узрујаност н раздраженост — услед страначке борбе? Можемо, али под многим погодбама (условпма). Можемо, ако свестранпм споразумом учинимо народно-црквено автономно поље својим заједничким радилиштем. А нарочито ако на том заједничком пољу, где ваља да се ради за добро наше свете цркве, за унапређење нросвете нашег српског православног народа, за очување јачање и разграњавање народно-црквенога иметка — ако дакле иа том пољу престану политичке, страначке, сталешке и друштвене разлике. А ово треба зато да се збуде, што треба да су нам на том пољу тежње једнаке, једне, а то је: да очувамо, заштитимо, учврстимо и, по могућности и, појачамо положај своје цркве и нар. црквене самоуправе. Из тако задахнутог сложног рада, славни саборе, биће свакако добра