Српски сион

Отр. 344

Бр. 22

успеха, и ако може бити не иа свима линијама. Ну таква успеха, славни саборе, никако не ће битп, ако се не узради, како малочас рекох. Или јопг јасније да се изразим. Таква успеха не ће бити, ако се на том народно-п,ркв. автономном пољу, где треба да се удружимо свом снагом и љубављу, већ — и ради автономног самоодро!сања — ако се, дакле, дигну било поједпне странке, било поједпни сталежи, било пак поједини друштвени круговп против осталих. Успех овакога рада н поступања не би било оно, што желимо и велимо, него би се то заједничко поље извргло у ираво тркалиште за немир, небратско гурање, непријатељско потискивање, најнеплодније препирање, прекоравање па и нападање, једном речју: поље праве несреће, поље за ствари нашој цркви, народу и његовој просвети па и оистанку потпуно непотребне и — опасне. А ја сам слободан, славни саборе, запитатп: треба ли нама тога? Није ли нам доста тврде поуке из наше тридесетогодишње унутарње автономне борбе ? Није ли нам доста горкога искуства? Да лн треба да кола још и даље, и без заустава, јуре опасном низбрдицом, па да дођу до катастрофе? И коме би то могло бити од пробитка? Нашој ли светој вери и цркви? Сриском ли православном народу? Или може бити држави? . . . Не, ником то не би било за добро; а за нашу саму ствар би било још опасније, но сва досадања неплодна борба наша на народно-црквеном автономном пољу. Зато, славнп саборе, радп добра натие свете вере и цркве, ради мира у крилу цркве и народа, ради одрскања саме народно-црквене автономије — зауставимо ток неилодне и убитамне борбе на овом заједничком иољу. Саслушајмо један другог. Сложимо се у заједннчком раду за та добра, па да нас п наши сувременици и потомцп благосиљају, јер смо учинили дело добро, дело, којем ће се зарадовати и црква са народом и превишњи престб и држава. Од моје стране, славни саборе, таквом раду, биће у свако доба најобилнија и најискренија потпора. У то име нека нам је, господо, сретан рад! Сетпмо се, да је народноцрквени сабор онај форум, од којега се са свих страна очекује не само рад, него и прави успешан рад. А то је и моја топла жеља, а тако држим и свих нас. И ја завршујем речима својим од пре пет година дана: Од мудрости п родол-убља славнога сабора зависпће и тај успех, па п судбина наше народно-црквене автономцје! И/и^к^н оуши слишати да слшштх!

Г О В О Р Њ.ЕГОВЕ ПРЕУЗВИШЕНО-СТИ ГОСПОДИНА КРАЉ. ПОВЕРЕНИКА БЕДЕ пл. ТАЛИЈАНА ол Визека држан у седници Српског Народно-Црквеног Сабора од 30. маја (12. јуна) 1912. године. Славни Саборе! Очинском добротом Његова ц. и кр. ап. Величанства дала се прилика, да се сабор, најглавнији орган православно-српске народно-црквене аутономије, опет на законито деловање састане.