Српски сион

р. 24

О тр . 387

шгенства вшпег и нижег, управљаљем црквеног иметка и т. д. Истина је, да су касније силниди покушавали да поремете овај одношај између свештенства а верних, који је Христос у дркви установио, када су цркву хтели да употребе као средсгво да учврсте своју власт, тиме, што су јој давали печат бирократизма као што су то чинили византијски цареви. Истина је и то, да црква није могла силу силом да одбије, али чим јој се указала згодна прилика, она ј« овај натурени јој јарам са себе стресла и остала верна начелу, коЈе је сам Христос учврстио. Начело, да у цркви свештенство има сву власт у својин рукама и да га по својо.ј вољи може давати и одузимати вернима, који никаквог права немају, то је само римска црква усвојила, и тек од оног времена, од како је папа проглашен за непогрешимог и стављен и над саборима. Но и римској цркви осветило се ово погрешно начело. — Г1а и православне цркве, које су пореметиле ова.ј прави одношај пзмеђу верних и свештенства, као што га православље прописује, осетиле су тешке последице ове своје погрешке. На пример велика. самостална руска црква. Иетар Велики заиојен и задахнут западним духом, намегнуо је исти насилно у своју државу, па је тај западни дух и својој православној цркви наметнуо. Али, то се руској цркви осветило, јер ни у једној православној помесној цркви нема толико јереси и отпадништва као у рускоЈ цркви. Не велим да је ово једини узрок отпадништву у руског цркви, али се ово може сматрати као један од најглавнијих узрока томе отнадништву. А то су и многи представници руске цркве и други родољуби давно уввдели. те предлажу као најпречи и најбољи лек цротив ове ране на руској цркви то, да се руској цркви даце старо њезино устројсгво, које је имала пре регуламента Иетра Великог. А то је, да се поврати вернима право да могу учествовати у спољашној унрави, те да бирају свештенике, епископе, митрополите и патријархе своје, да се установе старе црквене општине (приходи), те да верни у заједници са својим свештеницима управљају иметком своје цркве итд. — Тако је у свима црквама. Кад овај сабор хоће да очува народу досадања права, тиме он не грешн против православне цркве, него је утврђује у народу нашем. Но и најновији

васеленски глас иотвр^ује јасно и несумњиво, да сама православна црква заиста учи и допушта да верни њени учествују у снољашњој управи цркве, а то је „Окружна посланица једне свете саборне и апостолске цркве свпма православним хришћанима," коју је написао царпградски патријарх. Ова је посланица преведена но налогу руског св. Синода на руски, а издао је и Опнод грчке цркве, те по томе је постала бар донекле каноничаом (символичном) књигом наше св. православне цркве, и њезино сведочанство има обвезног значаја. А ова посланица на једном месту вели: „Код нас ни патријарси ни сабор не могу увести ништа новог зато, шго је чувар побожаости (благочестија) и вере тело цркве т. ј. народ." Ово .је јасно да тело цркве — народ, т. ј. верни — имају неоспорно ираво да учествују у спољашњој управи цркве. А овоме се мора веровати, према томе исти вели, кад је тело чувар благочестија у цркви, онда треба да има и учешћа у спољашњој управи црквену, онда то и црква учи да тако мора битп, И зато може сад сасвим православно учење остати у адреси већине дотично место против којега се ограђује високи Епископат: А ја мвслим да се у ничем нисам огрешио о учење своје цркве кад сам ту адресу потписао. Говорник вели, да је ово као свештеник држао за потребно да наведе, јер не само да усваја, него и топло препоручуЈе сабору нацрт адресе већине да га усвоји као своју адресу, а и гласаће за исти нацрт. Јован ВоркапиК као члан адресног одбора није имао прилике да се изјасни. Не прима ни једну адресу. Први део обеју адреса прима, јер хоће да изјави лојалност. Кад би из адресе мањиње изостала напомена о граваминама и он би гласао за њу. Ако треба подносити граваминалну адресу нека се у том правцу иоднесе предлог. Др. Сшева ЈовановиЛ. Ни преосвећени госиоцин енископ Михајло, ни високонречасни господин прота Јакшић нису ме својим разлозима разуверили о правима и о дужностима верних у спољашњој унрави цркве. Не упуштајући се даље на тај терен, држим да спољашња страна управе цркве не тангира нрквг Христову у суштини њеној, јер веони не траже за себе вршење тајне, на пр. носвећење епископа или свештеника и кр-