Српски сион

О тр . 386. „СРПСКИ

престол хоће да их изнесе. Ако може из онога што је предходило закључити на оно што ће после доћи (Др. Михајловић: Не ваља бити пророк. После Исуса Хрисга нкједач не ваља), онда бих ја морао посумњати, да ће већина моћи искупити своје обећање, а то за то, што сл. већнна нема услова да правплно уреди нашу цркву и митрополију, да јој даде такво статутарно устројство, које би одговарало правој дрквеној автономији. Мислим тако зато, што се досад видило и види, да та странка, која сачињава данас већину сабора, није радила на утврђивању законите консолидације, него је управо радом својим довела до расула автономију нашу обећавањем и другим срествима тако, да је народ дошао до тога, да мисли да дахије седе у највишим нашим автономним властима и органима. Оваковом борбом за автономију, каква је инсценирана пре сабора мора, се доћи нре до анархије него до консолидације. (Вика, бука). Ја ћу то доказати. То се види из тога, да се је у једној црквеној општини раснрављало о томе, хоће ли се узети наредба Саборског Одбора на знање или не. (Приговори.) Молим, ја хоћу да мотивирам зашто немам вере да саборска већина данашње може уредити автономију. (Приговори.) Нећу да изазивам, него да мотивирам. Не могу гласати за нацрт адресе већине. Што се тиче нацрта адресе мањине она је јасна. У њој се садржи адреса лојалности, за коју смо сви. Ја примам надрт мањине, и ако није довољно разрађена као адреса лојалности, сигурно за то не, јер се није ни очекивало да ће бити примљена. Примам тај нацрт и зато јер у изглед ставља граваминалну нредставку, а и ја сам за то, да се она поднесе. И ја осећам да има повреда у животу цркве. Сгара је историја наших сабора. Сваки је сабор имао да поднесе и нодносио је своје тегобе пред највише место. То је дакако изазивало незадовољство, што је и онако тежак положај наше цркве још више отештавало. Познато је, да се је цркви нашој много што шта обећавало и то више се обећавало него што се је касније испунило. С тога држим да и данас, кад те тегобе и гравамина још увек постоје, треба да их изнесемо пред највиши форум. Кад заступам поднашање граваминалне представке, не чи-

ОИОБ*. Вр. П.

ним то да, стичем популарност, него за то, јер држим да се адресом већине не решава питање поднашања такве представке, а јер је заиста потреба наше цркве да се све наше тегобе, поднесу највишем месту, јер .је наша црква у таком положају, да јој треба номоћи Његова Величанства. Не желим, да са авгономијом буде као и са привилегијама. У закону права, у примени друкчије. А до год тако буде, застунаћу потребу граваминалне адресе, у којој ће се таксативно изређати новреде. И ако не знам каква ће бити граваминална представка, коју у изглед ставља адреса мањине, ја за ту адресу гласам зато, што она у самом принципу не напушта граваминалну представку. Парох Божидар БоповиИ усваја нацрт адресе већине одборске. Неће да говори о томе, да је ово становишге оправдано, јер, себе држи и сматра неспособним да то боље учини од Дра Атександра Рокнића, него хоће као свештеник да говори само о оном месту у нацрту адресе већине, које је предговорник с тога напао, што држи, да се не слаже са учењем православне цркве. А то место гласи: „Наша света православна, црква не само допушта, него наређује и прописује, да сви верни њени учествују у спољашњој управи цркве ио својим силама." Високонречасни г. Милутин Јакшић вели да се то не слаже са учењем цркве, а ја велим да се слаже и да је то у учењу наше цркве јасно изведено. Говорник држи, да се ово место ни овако не нротиви учењу православне цркве, а још мање се противи онако понрављено, како је то др. Миша Михајловић предлагао. То место, поправљено по предлогу г. Михајловића гласи овако: „Наша света нравославна црква учи и допушта, да сви верни њени учествују у спољашњој уирави цркЕе по својим силама." — А да је правосл. црква тако учила од вајкада, и да и данас тако учи, да њезини верни имају права да учествују у спољашњој управи цркве, то најбоље доказује њезина историја. Шго ближе извору, т. ј. осниваоцу православне цркве Спаситељу, тим се боље и више испоставља из живота цркве, да су верни не само имали права да учествују, него су заиста и учествовали у заједници са својим свештенством у спољашњој унрави цркве, — бирањем све-