Српски сион

С гр. 374.

„сРПСКИ смон. а

Г О В О Р ЊЕГОВЕ ПРЕУЗВИШЕНОСТИ ГОСПОДИНА КР. ПОВЕРЕНИКА БЕЛЕ ТАЛИЈАНА 0/1 Визека у седници Народно-Црквенога Сабора дана 13. (26.) јуна 1902 , пршшком примања еаборске Адреее Његову Величанетву. Хомагијалну оданост и верност, изралсену у Вашој адреси, коју је г. Митрополит Патријарх сада изреченим говором предао, радо иримам у име Његова ц. и Ап. кр. Величанства најмилостивијег Господара п Краља нашег, н нећу пропустптн протумачпти на превншњем месту нзраз верностп и оданостп овог важног автономног органа српске народне православне цркве. С радошћу и задовољством узимам на знање, н узеће самном свако на знање, наглашпвање ваших родољубивих осећаја, у тој нади и уверењу, да ће Ваша дела и Ваш рад све Ваше изражене осећаје како овде, тако п на дому потврдити. Ваша одлука, да ћете, напустнв досадањп граваминалан правац, напустити и досадањи неплодан пут п да ћете, као што сте закључилп напустити подједно и политнку из вашнх расправа, пстаћи себп за циљ озбпљно, хладнокрвно п од личних момената просто расправљање законом и статутом у ваш делокруг упућених ствари, на даље, да ћете у таковом Вашем поступку вазда држати пред очима пнтересе заједничке домовине као и племените и узвишеие сврхе Ваше цркве, може се само одобритп. Радо прпзнајем, да је ваш досадањп иоступак то оправдао п да је сабор у погледу озбиљног рада моја очекивања досада испунио. У тој вери и очекивању, да целина сабора и чланови му овако желе тумачити и остварпти оно, што се у Адресп налази, од своје стране најусрднпје поздрављам поштовани Сабор и његове чланове и уверавам га о мојој најпотпунпјој спмпатпји и беспристрасном благовољењу.

Г о в о р високопреосвећенога епиекопа Горњо-Карловачкога Михаила Грујића у еедници народно-црквенога еабора, држаној дана 8. (21.) јуна 1902. (IIо нпрочитим Пнлошкама.) Славни саборе! Др. Миша Михајловић, можда нешто по темпераменту своме, а нешто и по необавештености, послужио се је мало час овде у саборници тоном, који епископи нису вични слушати. Као што говоре изван сабора, рекао је он и у саборници, да се Епископат цепа од народа свога; данас тиме, што је поднео своју изјаву на нацрт адресе већине саборске. Нећу да се упуштам у анализовање свију оних мотива који су г. Дру Михајловићу створили уверење да тако суди о Епископату српском, за који се Епи-

скопат већ 30 година »проповеда« ш1л е1 огМ, да је он скуп људи, који сваку могућу прилику употребљује, да открене и главу и срце од свога рођенога народа, да се цепа од њега, да нема — кано последњи и недостојни измећари какви ни срца ни душе за свој рођени народ. Тешка је то оптужба, славни саборе И ја, како рекох, не ћу да се сада упуштам у подробно разлагање те оптужбе. Него ја не знам шта је данас г Дру Михајловићу дало повода, да — опростите „непарламентарному" изразу тако рећи насрне на Епископат и његове чланове, као на људе, који спадају међу оне последње јаднике, издајице. Не знам, рекох, али нека ми буде дозвољено, да ту увреду, неправедно нанесену Епископату, најодлучније одбијем од Епископата. Замера г. Др. Михајловић и то, да