Српски сион

Б р . 25.

„СРПСКИ ШОН.

(Ј тр . 401.

оправдао адресни надрт маљине једино искључиво тиме, што је адресни нацрт већине назвао простом парафразом говора кр. повереника. Неоснованост и тендендиозност те тврдње г. посланика II. слуњског изборног среза и сувише су провидљиви. Прави је попзепб када се у исти мах адресном нацрту већине спочитава, да је за адресу лојалноети сувише граваминалан, па када га се у истом маху са исте стране називље простом парафразом говора кр. повереника. Или једно или друго. Ако је адресни нацрт већине проста параФраза говора кр. повереника, онда тај адресни нацрт већине неможе бити и није граваминалан. Ако ли је пак адресни нацрт већине граваминалан, онда он неможе бити и није проста параФраза говора кр. повереника. Или је зар г. посланик П. слуњског изборног среза тога мишљења, да је и говор кр. повереника граваминалан у емислу доеадањег, граваминалног рада народа српског карловачке митрополије. Г. посланик П. слуњског изборног среза као да је тога мишлења, да се овај високи сабор већ а рпоп никада и у никојем случају несме осврнути на саопштења кр. повереника. и да адреса овог високог сабора, све и ако постоји аназогија између саопштења кр. повереника и ирестоне беседе, не сме бити шта друго него само адреса лојалности. Ово је мишљење сасвим криво. Високо ово тело и ако није политички сабор, а оно је народно-црквени сабор, који се као такав у предмету и делокругу свога рада може разликовати и од других сабора, али који је као највиши представник целокупног српског православног народа карловачке митрополије већ услед свога законодавног права у оогледу српске народно-црквене имовине и просвете, зацело у толико раван другим саборима, да се у својој адреси не мора ограничити само на изражај лојалности, него да и његова адреса сме бити „Ап(;\\ 7 ог<;8а(1ге88е", која не само да се сме осврнути на саопштења кр. повереника, него која сме и треба да изнесе и програм саборског рада. Г. посланик II. слуњског изборног среза изволео је са силном ем®азом и ватром овде изјавити: „Самостална странка не обзире се на обавештења краљевског повереника". Становиште, које је по овим речима г. посланика П. слуњског изборног среза заузела самостална странка у погледу саопштења краљевског повереника, не само да је неоправдано, него је оно и врло опасно по обрану автономних права народа срискога. То нам доказује недавна прошлост и са сабором од године 1897. Приликом отварања тога сабора, загрмио је краљевски повереник у своме саопштењу. да је соМШо 8те даа поп сваког саборског саборског рада постављање јединственог устава на прво место дневног реда саборског. Сабор од године 1897. не само да се је

морао обазрети на ово саопштење краљевског повереника — које је садржавало најтеже повреде права овог сабора, на установљење дневнога реда свог — заузети иоложај у обрану ирава овог сабора, у обрану автономије. Питам ја, шта би било, да се сабор од године 1897. ставио на данашње становиште самосталне странке, да се сабор не сме осврнути на саопштења краљевског повереника? Једна од на/јвеЛих иовреда автономних, нанесена саопштењем краљевског повереника самом праву овог високог сабора, остала би без протеста од стране највишег, најпонизнијег автономног Фактора, од стране сабора! По науци господе из самосталне странке, морао би се сабор одрећи обране автономних нрава српскога народа и овога сабора и у оном случају, кад саопштења краљевског повереника вређају та права, као што је било на сабору године 1897. Из овога видимо јасно, да се сабор не само сме, него да се сабор мора обазрети на саопштења краљевског повереника, када та саопштења вређају права овога сабора, када вређају автономна права народа српскога. Према таквом стању ствари, ви господо од самосталне странке можете тврдити још само ово: „Сабор се може и сме обазрети на саопштења краљевског повереника, када та саопштења вређају автономна права. Када пак саопштења краљевског повереника не вређа}у автономна права, него на нротив садржавају обећања, законитог и слободног саборског рада, онда се сабор на таква саопштења краљевског повереника никако не сме обазрети, јер то би била параФраза краљевског иовереника". Мислим да није потребно доказивати потање неконзеквенцију, нелогичност и неоснованост оваквих наука и тврдња од стране адресне мањине. У томе ме поткрепљује и сам г. посланик П. слуњског изборног среза, који се је у своме говору у исти мах, што би Немац рекао: „ш етет АШетгио-е", одма после своје изјаве, да се самостазна странка не обазире на саопштење краљевског повереника, не само обазрео на саопштење краљевског повереника у синоду, него је то саопштење подвргао и оштрој критици. И ово нам доказује више него јасно, да изјава о необазирању на саопштења краљевског повереника у истину није никакво јунаштво, каквим га је хтео нама представити г. посланик П. слуњског изборног среза, него само једна пуста и празна реч. Г. посланик П. слуњског изборног среза изволео је такођер особито нагласити у своме говору, да саопштења краљевског повереника немају за нас никакве обавезне моћи. То особито наглашавање било је са свим сувишно, јер до сада зацело још нико на овоме свету није устврдио, да изјаве и могу имати обавезне моћи и за осим онога, који их је учинио. /'< Уверавам с тога г. посланика.И. Сгу&ејфГа

4 ^ . . '