Српски сион

Сет. 402. ДШРОКИ СИОН," Б р . 25.

среза, да се с њиме потпуно не слажем у томе, да саопштења краљевског повереника немају за нас никакве обавезне моћи. Разлика између ра дикалне и самосталве стравке је у томе, што ми саоиштеРБа краљевског иовереника, када та саонштења садржавају обећање слободног, правилног и законитог саборског рада, када та саопштења у погледу слободе саборског рада усвајају и становиште народних странака, сматрамо обавезнима за онога, који је саопштења учинио, и за оне, у чије име их је учинио. Разлика између нас и вас у томе је, што ми свој рад управљамо онамо, да ту обвезу и учврстимо, док се ви а рпоп на саопштења краљевског повереника ие обазирете. Осврнућу се и на изјаву високог еиископата. После стварног говора г. свештеничког кандидата Боже Поиовића било ба сувишно да и ја изнесем своје иримедбе на говор високоиреосвештеног г. еиискоиа Михаила и да се учустим у духовну полемику са високим епискоиатом. Као одани и верни син свете православне цркве лично ћу се одрећи иолемике, те гледе оснореног питања ћу иустити да говори место мене иризнати капацитет цравославног црквеног права високопреосвештени епискон Милаш. Тај пак вели у свом „Црквеном Праву": „Највише иак учешће вјерних свјетовњака је свагда признавала у пословима власти управљања спољашњим животом цркве. Ово се учешће показивало како у саборима црквеним, тако исто и у избору свештенослужитеља, и у управљању црквеном имовином". У иоткрену горње тврдње вели Милаш у примедби: „Учешће народа у управљању црквеном имовином, мијењало је течајем времена свој облик, али у основи својој оно је остајало увијек у снази онако, као што је оно у разним облицима и данас у снази*. То своје разлагање завршује Милаш са речима: „Кад су источни патријарси у својој окружници свима православним хришћанима свјета од б. маја 1848. године казалиЈ да је „чувар благочастија само тијело цркве, то јест, сами народ", тијем су исказали једну основну истину православне цркве и опредијелили сав значај права народа у цркви". Ја овоме нити имам шта додати нити имам штогод одузети. Да се ипак у томе погледу постигне једнодушност, предлажем да се адресни нацрт већине у погледу учествовања народа у спољашњој управи цркве исирави онамо, да се речи „наређује и нрописује' замене „са учи и допушта", а исто тако предлажем и исправак адресног нацрта већине, страна друга, алинеја друга. На говор свештеничког иосланика слатинског изборног среза г. Јакшића немам шта да одговорим, јер нећу да га следим на оном путу, којим је он пошао. Нрихваћајућ становиште високог епископата, није г. свештенички носла-

ник слатинског изборног среза против адресног нацрта већине умео изнети ништа стварнога, него се је изјавио противником адресног нацрта већине ради свог неповерења у радну способност радикалне саборске већине, па по томе и самога сабора, те у опште целе данашње генерације, која је могла произвести овакву саборску већину. На овакве речи г. посланика Јакшића нећу да одговарам ја, него нека му одговори човек, кога зацело он штује и као посланика и као владику, то песник „Горског Вијенца", владика Његош који велп: „Муж је бранич жене и ђетета. Народ бранич цркве и племена; Чест је слава, светиња народња! Пас свакоји своје бреме носи: Нове нужде рађу нове силе." Та нова сила, коју су родиле потребе на рода српскога у овим крајевима, го је сриска народна радикална странка, па ако г, посланик Јакшић нема вере у ту странку, нема вере у данашњу генерацију народа срнскога, па по томе ни у сам народ српски, онда је он најоштрије осудио себе самога и ја му и опет не могу одговорити друкчије него речима песника „Горскога Вијенца". „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема: На Борисе, Вукашине општа грми анатема." Са осуђеником нити могу, нити хоћу даље да расправљам. После свега овога могу бити кратак. Препоручујем адресни нацрт већине и изјављујем, да ћу за њега гласати. Препоручујем на нрихват адресни нацрт већине, јер тај нацрт одговара прошлости и традицији народа српскога у овим крајевима, јер одговара жељама и потребама народа српскога у садашњости. Када је негдашњајединствена народна странка стала кидати у свом раду са континуитетом рада и борбе у животу народа српскога онда је кидање негдашње народне странке са тим континуитетом изазвало у живот народну ради калну странку Народна радикална странка прихватила је тај континуитет и одржавала га је у своме раду свагда и у свакој прилици. Она је стога живо учествовала у раду српских народно-црквених школских опћина и народних зборова у погледу сазива народно црквеног сабора као и санирања автономних повреда. Ово ме сећа, да се у свом говору нисам осврнуо на ону тврдњу у говору поштованог г. посланика Магарагаевића, којом је осудио представке народно црквених опћина и народних зборова, називљући то игнорисањем сабора. Таково шта тврдити неоправдано је и онасно. Неоправдано је, јер се тиме оспорава автономним телима, као што су опћине, па и самоме народу српскоме. оно право петицијонално, које уставни државни закон признаје сваком поједином државл^анину. Оиасно је, јер се на-