Српски сион

Стр. 428

.СРПСКЖ ожон. а

Б У, 26

0 црквеној свијести говори се у рескрипту. §. 14., другом одејеку, да се могу биратл они, који имају црквене свијести. Овдје се само очекује, али не мора бити. Овај цараграФ нема императивне Форме. Ту врло рђаво становиште заузима саборски одбор. Ако је тај парагра® нејасан, мора га сабор само тумачити, а одлука саборског одбора у том смиелу некомнетентна је. Као богослов говори, како епископ може 1П зрЈ .пШаИђиз многе епитимије вјернима налагати; али кад он интерпретира автономну уредбу, онда он није компетентан. Говори о томе, да ми имамо уредбу од 1902. г., санкционисану у 1895. г., за дјецу сиротну и удовице свештеничке. Саборски одбор у том иогледу није ништа учинио за 7 год., откад траје та уредба. Свештеници још многи — пошша 8ип4 осИоза — нијесу платили улоге у тај мировински фонд . Тај нехат је од штетних пошљедица, и јаук сиротих удовица носи на себи само саборски одбор. 0 манастирима вели, да су они најслободнији, они раде што хоће. Из извјештаја саборског одбора види се, да се из неких година иијесу поднијели у неким епархијама рачуни манастирски. Господар је манастира народ, а не калуђери. Кад бисмо поступали по светом писму, ми бисмо их могли просто збрисати. То ће мишљење и оправ дати. Код просвијећевих народа калуђери раде, а код нас не раде ништа. (Енискои Гаврило: Кадгод ће калуђери бити главни стун напретка!) Дај Боже ! Газдовање калуђерско мора се подложити контроли. Пошто саборски одбор није иоказао довољно енергије у спровађању своје дужности, не може бити за то ; да се саборском одбору даде ансолуторија. Усваја предлог д-ра Ж. Миладиновића. Мита Клицин : Народна пословица вели! Правда држи земљу и градове, а ред држи свет. То треба и морају да буду основни принципи управе сваке организације. И сама држава. која хоће да напредује, усваја те принципе, и ако јој стоје бајонети на расположењу, да себи прибави, аукторитета. Тим више морају то да чине оне оргавизације, које једино почивају на љубави и поверењу народнохм. Така је организација и наша автономија. Но жалосне прилике у њој најбоље су сведочанство, да се у њој није владало ио иравди и да се није ред држао. Др. Ж. Миладиновић већ је изнео доказе о томе. Ево још неколико. Живку Зекићу, II. књиговођи, урачунате су у године службовања и оне, што је провео у државној служби, а по §. 1. мировинске уредбе урачунавају се само године автономне службе. Тиме је погажен закон. Сабор. одбор послао је своја поверенства у вршачку и темишварску епархију, где су преузели управу људи народом изабрати, а не шаље у горњокарловачку епархију, где од 30 година нема епархијске скунштине, а у епарх. управи суде људи са сокака, који вољом епископа долазе у управу. (Максим Свилар: Њих одбор бира, нису

са сокака! Вичу: И одбор нема нрава! Чују се гласови: Живео чика Стева!) Саборски одбор решава и поднеске, који су њему непосредно под несени, а није искао потребне списе. Шта више и на телеграФске пријаве доносио је решења. Кад је админ. одбор вршачки хтео да носле 4-годишњих трзавица заведе редовну управу у вршачкој општини, натријарх је президијалпим цутем, а на основу телегра®ске пријаве Косте Гренчарског, клерикалца. обуставио законитим нутем донесену пресуду једног законитог тела. То су докази о пристрастности саборског одбора. Саборски је одбор омогућио одгађање петровданског сабора само да избегне контролу и да се одржи на управи автономног брода ма и против воље народа. И за тим је почео да изазива свуда трзавице мислећи, да на тај начин омогући увађање јединственог статута. Напао је рад епархијских скупштина, које су хтеле, пошто су и саме поникле иоверењем народа, да унесу свежа живота у наше епархијске унраве, које су од недогледног значаја. На предлог „автономног Бизмарка" дра Нике Максимовића (смеј) саборски је одбор растерао бачку епархијску скупштину противно прописима закона, јер је бајаги била незаконито састављена за то, што је у њој било 9 учитеља више, него што прописује уредба. Међу тим сам др. Ника Максимовић иризнаје, да је у првим епархијским скупштинама био цвет интелигенције, а том цвету није тада сметао већи број учитеља. Има томе и разлога. Онда су др. Н. Максимовић и другови били са народом, а сада нису са народом, али учитељи остадоше верни своме народу. Др. Максимовић признаје, да се треба послужити обичајним правом кад је уредба нејасна, а он сам гази то обичајно право, кад устаје против већег броја учитеља. Исто тако је погазио закон, кад је забранио нотпуну обнову епарх. школских одбора. Крајња је самовоља, кад је саборски одбор захтеввао да се њему пријави сазив нове епарх. скупштине, чиме је погазио 14. чл. епарх. уредбе. То је права полицијска самовоља. И остале наредбе о епарх. скупштинама нису законите. Тада је др. Илија Вучетић, који се гради познаваоцем автономије (вичу: автономни Молтке!) порицао саборском одбору право, да распусти епарх. скуиштину, него само да уништи неке изборе. Говори још о рђавом Финансирању и о нашем надзору манастира, јер се чланови саб. одбора боје калуђерских песница, како је то признао др. X Секулић. Саб. одбор био Је партијски одбор клерикалне странке а др. Лаза Секулић народни тајник уједно и тајник клерикалне странке. Усваја предлог дра Миладиновића. Др. Лаза СекулиД, у личној ствари изјављује на једну иримедбу предговорникову, да он није тајник клерикалне странке, одбија то од себе, јер он је народно-дрквени тајник, и као такав врши своје дужности.