Српски сион

Вг. 88. „ОРПСКМ СИОН> С тр . 461.

и исказујући наду, да ће се Св. Синод моћи наскоро састатн и наставити своју радн.у. Народно-црквени сабор. XV- Седница 18. јуна (1. јула) 1902. Предгедава потпредседник Др. Ђорђе КрасојевиЛ. Од високопреосвештенпх епигкопа присутни су : Гаврило ЗмејановиЛ, Лукијап Богдановић и Митросран ШевиИ. Прочитани записник се оверовљава уз примедбу дра Михајловића, да је из записника изостало, да се одсутни посланиди на њихов трошак брзојавно у седниде позову. Др. Сшеван ЈовановиЛ као председник ревизионог одбора извештава, да је овај одбор узео и другог стручњака и то Миту Димитријевића књиговођу из Земуна. Мчлан Ликолајевић: Славни саборе! Кад еу ми пролетос неки лични моји пријатељи из кршне Лике и Крбаве понудили мандат народнога заступника за оточки изборни срез, ја сам га се радо и весело примио; а кад сам само љиховим заузимањем заиста и изабран био, био сам сретан, пресретап . . . јер сам вазда држао, а и данас сам тога уверења, да за Србина правосларне вере у овим крајевима, нема већих и лепших одликовања, него ли бити изабраним чланом овога сабора! (Гласови: Тако је!) Са таким сам осећајима овамо и дошао, да са сложном браћом у тешком раду и у решавању многих и многих важних питања, односећи се на народну црквену нам автономију, учествујем и суделујем, А кад сам иоверењем славнога сабора неки дан, крај других одбора, изабран био и у сами Саборски Одбор, тај највиши орган нашег народног црквеног бића . , . тад ми беше срце и ирепуно среће; јер се ни у сну иисам надао, да ћу за ово кратко доба нашега састанка, тако велико одликовање и поверење од стране славнога овога сабора нолучити моћи! Но размишљајући дан два, о том свом новом положају и доводећи га у склад са својим службеним позивом, почех сумњати у самога себе, те не могох никако до правога уверења доћи, наиме, да ће ми могуће бити, уз најбољу вољу, највећи мар свој, овака два хетерогена звања, савесно и здушно испуњавати! Славни саборе!

Саборски се одбор састаје редовно бар 4 пута у години на неколико дана — његове су агенде недогледне нарави те захтевају и абсорбирају читаву снагу појединаца, Редовно пак моје службовање и иреоптерећена реФерада моја баш у срн. иравославним иословима код хрватске земаљске владе, захтевају неиосредни и особни мој утицај, пак се бојим, да би брзо дошао у конФликат са самим собом, занемарајући једно или друго звање, а то никако нисам рад, да се догоди. Зато сам се славни саборе, након дуга и озбиљна размишљања и одлучио на овај корак. Захваљујући од свег срца славном сабору на указаном ми једном одликовању, изабравши ме за редовна члана саборскога одбора, молим славни сабор, да изволи ову моју оставку на том звању благохотно иримити, нак ме решити сваке даље обвезе у том погледу! А славни сабор може уверен бити, да ћу у свом службеном положају, као и до сада, помоћи и хтети ваљано заступати интересе сриске православне цркве и срнскога народа! —Радикали вичу: „Иепримасе!" Др. М. Миха/јловиК мисли да сабор не би требао да прими ову оставку, и моли Николајевића да је иовуче натраг. Пошто М. НиколајевиЛ остаје при своме, то сабор узима оставку на знање. Потпредседник Др. Ћ. ЕрасојевиИ ставља на дневни ред извештај Школског Савета. Мата Косовац. Замера ненотпуности извештаја. Но друкчије, вели, и није могло бити, кад је на том послу радила ^ човека, јер је тај цео човек нодељен на шезт делова, иошто тај човек заступа шест разних звања, а свако то звање потребује ио једног целог човека. По извештају ми имамо школе: основну школу, поФТорну школу, вишу девојачку школу, учитељску школу, и онда долази забавиште, као засебна установа, и ако је огранак за себе. По државним законима има нронис, по коме се школска организација мора спровести. Наше школе не могу да се тако среде и уреде, јер нема новаца, а нико се не миче да новаца пабави, с тога ничу опомене, а носле трећс опомене гаси се свака така школа. Тако може настунити време, да се угасе сви извори нашега духовнога живота, да нестану рукосади св. Саве. Ја се, славни саборе, поносим са својим старима, али, чини ми се, да су ови били бољи јунаци с мачем у руци, него са ситном књигом и витим пером, јер се нису ностарали, да се