Српски сион

С тр . 514.

„СРПСКИ СИОН".

Б р . 31.

автономнога тела јесте да између осталога отклања од свога тела све убитачне опасности. а иретрпљене ударе и задобивене ране на њему сигурним средствим.а да лечи. Велика опасноет грози уништењем наше цркве и народа у епархијама гроњокарловачкој и пакрачкој поред оскудице у свештенству. Троглава аждаја дигла се да прогута онде што пре тековину Светитеља Саве. Пре свега комуналне школе ирете онде уништењем и народне и црквене свести, тих јединих сигурних основа нашега онстанка. У њима не провејава често онај црквени и српски дух, који неизгладљив утисак има на млађане душе, него баш дух томе сасвим противан. Васпитна и наставна средства. као што су веронаука, појање и славенски језик, занемарују се често у комуналним школама на недогледну и неизмерну штету ондашњега народа. Није тешко себи иредставити, како се наша деца одгајају онде, где није учитељ ни Србин ни православни, или је у туђинским школама васпитан, где школски закон научна основа и учбеници циљају на друго образовање, него које ми потребујемо према положају у којем стојимо ирема друштву и нрема вези, у којој стојимо према вери и цркви. Осим тога навалиће наскоро на онај народ и језуитска најезда из Француске у великом броју. Ова војска у мантији, која не бира средства за постизавање сигурнога усиеха, која је вешта и снажна у борби и гине ради пропаганде и уније, насрнуће као гладни вуци на драго стадо наше и распуди ће га без добрих пастира. Поред те невоље увлачи се онде и губа назаренска понајвише као резултат наших неприлика верских, економокоматеријалних и културних уопће. Та губа шириће се онде најбрже пошто су те прилике онде нај јадније. Нарочито са опадањем учитељске дужности цркве расте та секта, и пошто народ, жељан да задовољи верској потреби свога духа — остављев себи без хришћанске поуке усваја верско разлагање странпутицом, или сам себи ствара религију пуну штетних предрасуда. Поред толиких опасности. које уништењем прете, оставити онај народ без свештенства јединог чувара верске п народне индивидуалности, јединога носиоца, црквене и народне свести, значило би право издајство учинити и предати онај народ својевољно очевидној пропасти. Онај народ има права на свој српски и православни опстанак, када је вековима и за то крв своју пролевао. Онај је народ језгра српства

која има будућности, и у чије се руке иреноси главпи задатак наше мисије у новесници Онај је народ изобиљан у таленту, окретности. И тај народ, коме није могла нахудити никаква груба непријитељска сила, зар да сада пропада од културних непријатеља, за немаром својих културних вођа? Зар да му одузмемо оно, што му нико одузети није могао ? Зар да му ми отештамо да дође до својик свештеника, тих јединих мисионара српства православнога? Ми бисмо тиме доказали највећу неблагодарност према прецима својима, који нам тековине своје у аманет оставише, а и нрема савременицима који судбу своју нама, поверише; а с тиме би доказали и неспособност, да се старамо за народне ствари. Славни саборе! Рана ова, настала са оскудице у свештенству, лечила се и до сада, но само привремено, јер је оиет избила, те и данас постоји. Сада је пак крајње време да се искрено о томе злу посаветујемо, да тој рани што пре корен подсечемо и из основе ју залечимо. Увек сам за рад на основи по сигурним начелима, јер у палијативвим средствима, која често употребљавамо на свима линијама, видим ираву несрећу по нас. Палијатива та јесу : прво, одашиљање у Задарску богословију свештеничких кандидата тих епархија са претходном спремом од шест гимн. разреда, са 400 К. годишње стипендије. Пре свега оскудица је и поред тога трајала, пошто се младићи са шест гимн. разреда, особито бољи ђаци, теже одлучивали ићи у Задар са толиком стипендијом имајући у виду и дотацију, која их у будуће чека. Избср је био случајан; ко се пријавио био јз иримљен, без великога избора, јер је оскудица у свештенству то захтевала. Уз то не снремају се онде наши богослови у свему за наше потребе, а познато је да се један део богословских наука мора примењивати нрема иартикуларним задатцима. Покушавало се и то, да се гимназистима УП. и УШ. раз. који се обвезивали, да ће полазити богословију и по том служити у епархијама горњокарловачкој и пакрачкој, давала стипендија од 240 К. и бесплатна храна у благодјејанију, што и богослови из тих енархија уживаху. Но и поред тога трајаше оскудица. Осим тога пријављивао се не увек најодличнији материјал и избор и ту нз беше велик. Поговарало се још о једном палијативуму, који срећом није спроведен. А то је, да се укине