Српски сион

„СРПСКИ ОИОН'.

Бр. 31.

лику невољу има, и који су прави пораз за целе деценије по опћинама, где су намештени. Тако би се спасли таленти на корист народа, који би иначе пропали код оваца и говеда. Загребачки „Привредник" је показао колико се ваљане сиротиње поверило њему, да му он будућност спрема. Тако изабрани материјал бољи од бољега, спремао би се савесно које у гимн. конвикту, које у богословском семеништу, те би се од њега направили сами одликаши и најсавеснији раденици. И тако би те епархије не само имале свештеника, него би имале одличних свештеника. Осим тога тако религиозно однегована омладина која је још и спасена од сиромаштва, имаће прегорења и захвалности и осећаја дужности према своме народу. Помисао сама, да би без помоћи опће остали у сиромаштву беднога као најтежи раденици „измири ће" их са судбином и VI. класе парохије. И тако би мртве страже наше добиле свештенство првога реда са особитим прегорењем, у истинн праве апостоле српскога православља. Такови ће знати издржавати и најтежу борбу и са спољашњим и са унутрашњим непријатељима Осим тога измириће неру са науком, цркву са интелигенцијом и народ ујединити. Према новим задаћама црквене установе нешто либерализовати а либералне и радикалне странке нешто поклерикалити, сав народни и црквени живот у једну хармонију довести, да једно другом не смета но помаже. Прошириће они и народно образовање, кроз цео век људски и унапређивати га и интелектуално и морално и материјално по примеру т. зв. унутарњега мисионарства на западу, чији су нлод и земљорадничке задруге. Нека нико не мисли, да би се успех овако споро постизавао. На позив учињен од надзорног одбора пријавили би се у тај конвикт одмах не само почетници, него и младићи из разних разреда, пошто би им се тако омогућило даље издржавање и пошто би само на тај начин били примљени у богословско семениште. Ово је сигуран лек, да се несташици у свештенству тих крајева доскочи. Нека нико пак не мисли, да је тиме излишност уређења питања о дотацији свештенства у тим епархијама тврдим. То не стоји. Моје је тврдо уверење, да ће само повољно решење оба ова питања до успеха водити. М. Солари^ устаје против приједлога дра Г. Летаћа. Биди добрих страна у приједлогу,

но ипак не види праве и искрене намјере за санирање несташице свештенства. Он држи, као недавно што је нредлагао, да се питање о несташици свештенства може једино уредити коначннм уређењем олаће свештеничке; јер до год нам се буду износиле онако мизерне слике, као што ју је донио „Орбобран" у ношљедњем свом броју, бадава је сањати о довољном броју свештенства. Говорник држи да је бадава и од I. разр. гимн. дјецу васпитавати у конвикту за богословију, јер док дијете дође до матуре, размислиће добро, хоће ли поћи у богословију и на 400 ф. плаће, или ће отићи кориснијим по себе путем; оставиће ичтернат, а да и не врати трошак своме добротвору или ће у на.јбољу руку вратити трошак конвикту. Не треба ни са осталим рекрутима из сеоског сталежа рачунати као са сељанчићима, јер док они дођу до матуре нијесу више сељанчићи, већ господа која ће пазити да употријебе боље своју квалификацију, него одштатом од 400 фор. Говорник одлучно одбија, да су досад у препарандију и богословију најлошији ђаци долазили, него је овако пријеким путем ишао сваки због сиротиње. Најбољи је томе доказ, што су у дозвољено вријеке ишли у богослеввју са 6 разр- сви ђаци без разлике, који су канили у богословију ићи, и који су имали ту погодност. Тврди, да ако и има сад у првом течају богословије 30 богослова, да ти ипак нијесу из горњнх дијецеза; а ни послије, кад се попуне сва мјеста у доњим дијецезама, не ће ни један Бачванин доћи у горње крајеве, па ни онда, кад би му се зајамчила и особита милост на штету домородаца. Говорник не разумије, за што се преза од коначног ријешења питања о свештеничко.ј дотацији и са које стране то долази. Не би имао ништа против приједлога дра Летића и против свију приједлога ради испитивања у несгашици свешгенства; али, пошто држи, да ће сви ови приједлози много задржати коначну организацију, јер ни народ код куће ни сабор овдје не ће увид.јети неопходну потребу уређења свешт. питања, то не може с тога да буде за приједлог дра Летића, него и опет заступа свој приједлог о коначном уређењу свештеничке плаће. Лрота Шилушин ЈакшпИ сматра ова питања за врло важна, јер напредак цркв е