Српски сион

(Јт*. 638.

„ОРПСКИ

В р . 38.

системи свога окривљиваља Његове Светости у ствари ман. Ходоша. Но да и тај метод није добро смишљен, ево доказа. Да би горња тврдња непознатог писца пзгледала вероватна, изрекао је ои нретходно тврдњу, да је „1881 године ирипадао манастир Ходош срнској митрополији и да су одузели Румуни овај манастир тек после 1881 године". Но, кад би ово истина било, зар би г. 1877 епископ Кенгелац тражио од патријарха Ивачковића, да се Ходош рекламује за нашу јерархију? Зар би епископ Никанор Грујић г. 1877. могао иисати истом патријарху: „Романи нису имали никада права на манаствр Ходош као на своју романску својину, а приликом деобе јерархијске нису имали закона, по коме би могли, — нити су имали свршене погодбе са српском јерархијом, по којој би имали са мирном савести задржати га у својој власти — и они су га, преко свег тог, ипак задржали све до сада. — То је као што ја схваћам, гошова ошмица итд. Кад би истина било што вели непознати писац, зар би иатријарх Ивачковић тражио од румупског митрополита Романа „да се манастир Ходош у подвластије Српске православне -Јерархије поврати"? Зар би могао у истом писму г. 1877, митрополиту Роману наиисати, да после познатог закључка саборског од 5 јуна 1871, „пак све до сада (1877) нису сљедовала никаква расположења, да се манастир Ходош иод обласш Сриске Јерархије сшави и ? Зар би г. 1879 посланик Крестић интерпелисао у нашем сабору о ман. Ходошу и у то.ј интерпелацији зар би казао, да он „према кривом положају своме (1е &с!о засад романској јерархији ирипада". Зар би патријарх Ивачковић, одговарајући на ту интерпелацију, рекао, да „сабор само има да одреди хоће ли се, кад ће се, и којим путем ће се реинкорнорација манастира Ходоша у српску митрополитску област покушати". Зар би рекао, да „не зна куда приходи ман. Ходоша сад утичу и на какве се цељи унотребљавају, а то не зна зато, шшо ман. Ходош сшоји иод јурисдикцијом еиискоиа Арадског, коЈи сшоЈи иод врховном црквеном власши митро-

полиша романског, а не сриског, и ио шоме није овоме, него ономе одговоран". Да је истина оно што радикални писац пише, зар би наш сабор исте 1879 године „упућивао Саборски Одбор, да учини нужне кораке, да се манастир Ходош, као српска задужбина и српско народно црквено добро у посед српске јерархије врати. Зар би у г. 1902 могло бити говора и страховања од „ засшарелосши " за подизање парнице у ствари ревиндикације манастира Ходоша? Пред свима овим чињеиицама како ли је јадна неистинитост тврдње, да је 1881 г. ман. Ходош принадао српској митрополији и да су Румуни одузели овај манастир тек после 1881 г.! Али да, оваква, само оваква је тврдња требала малицији непознатог писца. Данашњи св. патријарх Георгије ностао је епископом Темишварским 1882 године. Да је постао пре 1881 или после 1891, онда би, по објективпости радикалног историчара, Румуни отели ман. Ходош пре 1881 или, тек иосле 1891. године. Манастир Ходош је за време наше деобе са Румунима био под јурисдикцијом Арадског енископа; остао је под његовом јурисдикцијом и после деобе; под његовом је јурисдикцијом и од г. 1881 до данас, непрекидно. Чијом кривицом ? Кривицом наше једневелике заблудео „споразуму међу српском и романском јерархијом", које се заблуде није могао одрећи, у истинитој једноверија љубави, ни благоупокојени епископ Грујић (види писмо од 4 окт. 1897 у „Богосл. Гласнику"). У тој заблуди смо ћутећки оставили Ходош, и после деобе, у поседу Румуна. У тој заблуди нисмо ни после деобе ништа радили, да га „изтргнемо и извучемо" испод јурисдикције епископа Арадског, а утеловимо нашој митрополији. А кад смо се заблуде опростили, њу је заменула — индоленција. Али, како било да било, у тврдњи радикалног писца, да су Румуни од, нас отели Ходош „иод ГеоргиЈем БранковиЛем еиискоиом дијецезаном манаститра Ходоша" , изречена је једна беспримерна неистина.