Српски сион

Број 44.

Виеокопреосвештени епископ Будимски г. Лукијан ЂогдановиЛ благоизволео је веома симпатично наздравити г. Стевану Ћурчићу, као милом госту из суседне Краљевине Србије, одавши му хвалу и признање на успеху и труду око одржаног првог конгреса српских новинара, којим је умео и мргао, макар и за неколико дана, сложити српске новинаре, а која би слога требала да буде и трајна. Симпатије иак према Његовој Светости, о којима је г. Ћурчић изјавио да иостоје у суеедној Краљевини Србији, нама су свима миле, но требало би их дати на чување и Саборском Одбору нашем. Свечани ручак трајао је до Ј / 2 5 после нодне, и гости су се разишли у најбољем задовољству, понесав собом најпријатнију успомену са лепог свечарског славља свога љубљеног патријарха Георгија и искрену жељу : Да живи св. натријарх Гео-ргије БранковиЛ на /иногаА /»■кта!

Покрет угареких протеетаната. Дана 26. октобра (8. новембра) о, г. држана је у Колошвару ердељска реформатска црквена окружна скупштина, којој је председавао бивши уг. министар председник барон Банфи. Отворио је скупштину говором, који заслужује и -нашу пажњу,јер је симптоматимнапојава.Уговору том упозорује он на опасноет од агресивности римокатоличке струје у Угарској, која прети да поново „покатоличи" Угарску. Тој струји треба се одупрети оживотворењем великих начела XX законског чланка од 1848. г., који гаранттје потпуну равноцравност и рециироцитет свију законом признатих вероисповести у држави Св. Огевана, (и слободу сваке цркве у држави тој). Данас није задовољна ниједна вероисповест, јер је тај закон — на папиру остао, а државна власг ностугЈа према свакој вероисиовести и цркви — по своме благом произволенију. Не остаје друго, него оиштим државним законом уредиши одношај државнв власти једнако према свима вероисшвестима и црквеним авшономијама, на таемељу XX. законског чланка од 1848. године. Барон Банфи, док је био, као што рече, на особито екснонираном политичком месту, министар председник, не само да није говорио као ово у Колошвару, не само да није имао никаквих обзира ирема узвишеним начелима

тога основног вакона државног, него је нрема нама православним Србима, нашој цркви и црквеној автономији у своме званичењу постунао сасвим противно тим начелима, у којима данас и он види и тражи како интерес државни, тако заштигу и спас своје вероисповести. Такво своје ноступање нравдао је он, у извесним приликама, постојећим уредбама у нашој цркви и црквеној автономији, које су га. овлашћивале на то поступање, но за чију контрадикторност начелима XX. зак. чланка није могао он бити одговоран, а морао се је тих уредаба нридржавати и у духу њиховом поступати, тим више, што је баш из српских кругова такво постЈпање онда тражено. Донекле је, са формалне стране узевши ствар, могао имати и право. Постојеће уредбе у нашој цркви и црквеној автономији, октроисане неке у добу апсолутизма без вас, а октроисане неке и у добу овамо уставном, без питања али са приволом нашом, давале су и дају толико маха ингеренцији и препотенцији државне власти, да под прптиском њеним наша црква чами у љутом ропству државне свевласти, а црквена автономија, попут ироније државној уставности и сатире над сатирама самога појма о автономији, постоји као нека карикатура међу црквеним автономијама осгалих вероисповести у држави Св. Сгевана. Истина је то, као што је истина, да се је из самих српских кругова, на и веома високих, изазивала државна власт на употребу своје свевласти и на мрцварење оковане и укљештене бедне нам автономије и данас обескрепљене цркве. Али је и то истина, да је мудри државник, који рачуна са верским миром у држави, а исиуњен уверењем о праведности и спасоносности великих начела XX. зак. чланка, могао, и поред свега тога, и дпукче поступати. Али је ис.тина и то, да је и барон Банфи, и као министар иредседник, сигурно и тада присталица тих начела, требао своје поступање према нашој цркви и автономији тим начелима уподобљавати, и да није морао ингеренцију државне власти спроводиги свом оштрином и неком систематском безобзирношћу, најмање — ради несолидних прохтева нестриљивих штребера и малконтената. Но признати се ипак мора, истини и правди за љубав, да је барон Банфи г. 1897., кад се је радило о реорганизацији наше автономије, изашао тадањем

\