Српски сион

С ЛР . 772.

„СРПСЕИ СИОН"

В*>. 47.

Кпкиидскога програиа, творци једноставног статута". 6 9.) „Дакле Иларпон Руварац, подбан Станковић, др. Максимовић, др. Недељковић, Јагић п други људп од гласа п имена у пређашњем саборском одбору то су хајдуцп! Желели бп да даиашњп саборски одбор покаже толико одлучности прека угарској влади, као што је то пређашњп саборски одбор у неким 6 приликама показао. Тај саборски одбор устрајао је на својим местима да не дође мађарски комисаријат у К&рловУ / е. а Али, то су све прпзнања — ро§1; 1е8<;ит. Желпмо нашем општем пнтересу људп, који ће за времена ввдетп што видетп треба, знатп што знати треба, говорити што рећп треба п радитп како радити треба. Да лп је г. Др. Полит и најновијом својом акцпјом одоцнио — време ће показатп. Нека нам ге дозволи и ова примедба. И ако оии, који су градили ту нашу народноцрквену автономију, нису знали, да ће поникнути баш радикална странка, требали су знати, а сумњамо да нису и знали, шта све може поникнути из оних начела и основа, на којима су градили ту автономију. За то није требало ни далековида, а још мање пророчкога дара. Требало је само послушати оне, који су то знали, и на то упозоравали. Али тога баш није било. Није било не само онда кад се градила автономија, кад се још није знало да ће ноникнути радикална странка; него ни онда, кад је та странка поникла, кад се размахнула и тражила апсолутни суверенитет народа у цркви, кад је тражила автономији још шире основе, најшире. . . Ако се 1864.—1874. није знало да ће ноникнути радикална странка, знало се то већ 1881. Или зар Др. Полит и сам не вели, да се је те године „показао и у нашим крајевима зачетак радикалне странке ко.ја се по примеру у Србији из социјалистичке странке образовала"? Зар се 1892., зар се 1897., зар се и 1902. није знало, да та странка постоји, и ца је све агресивнија, све јача? Па? Ено је 1892. раме уз раме либерално.ј странци. Ено је 1897. загрљене с њоме. А 1902. г. ево је на развалинама њезиним. Сасвим природна ољедствцја злодјејствија. Пођимо даље.

5 А у чему је било зло вдадање ових? Тако се не обавешћује народ.

6 Не неким, него у овима, разумите — у свима приликама. Зар се наша либерална странка и г. 1902. у своме автономном програму не гизда тиме, да су је „у раду њеном на народно-црквеном автономном пољу свагда досад руководила, на и од сад ће је руководити она начела, која су нашла ипраза свога у досад допесеним и иотврђеним уредбама саборским и у раду сриске народне странке од године 1870. ш до данас." Зар та наша либерална странка, и на догледу свога тоталнога пораза и ефемерне победе радикалне странке, није изнела у свом автономном програму 1902. г. и Ш. тачку, која иочиње овако: „Радиће на том, да се цела организација наше народно-црквене автономије спроведе на основу начела, која су у досадањим сталним (!) уредбама саборским свога израза нашли, те да тако цео автономни организам један дух и један правац провејава"?... Зар се та иста наша либерална странка није 1902. год. и у своме прогласу бирачима за нар. цркв. сабор ирепоручпвала овом изјавом: „Српска народна слобоцоумна странка, кад је градила програм свој, није у њему ништа ново казала, него је само у једну целину средила шрадициопална начела , која су народну странку на автономном пољу кроз дуги низ година њене борбе и рада руководила. Па верна шима шрадицајама, она је на крају програма свога истакла као најдрагоценији алем-камен једно узвишено начело, а то је: да се на народно-црквеном сабору сви они, који се са традицијоналним ирограмом сриске народне сшранке слажу, могу у једно коло, у коло сриске народне странке, ирикушти, и тако уЈедињени одати се сложном и спасоносном делању, а ради очувања народних тековина и ради коначног (!) осигурања народноцрквене автономије." Иа кад је све то тако, кад се је либерална странка г. 1892. збила око и кад се је г. 1897. коалирала — а Др. Полит вели и фузионирала — са радикалном странком ; кад је она и г. 1902. „сређивала" традиционална начела народне странке од г. 1870. иа до данас и остала „верна тима начелима"; кад је она у своје коло тих „традиција" билавољнапримити ц позивала у то коло све који се с тим традицијама слажу; и кад се зна, да је радикална странка увек, са највећом суревњивошћу, себи ирисвајала континуитет са тим традицијама, па