Српски сион

Сте. 770

„СРПСКИ

сион«

Б р . 47.

После тога није од потребе. да се говори о том, у,каквојје Она уиотреби била и требала бити код апостола, иошто су је, по њиховој молби, од самог Господа примили. А да је скупа с тиме она била на.јглавнијом и свакидашњом молитвом и у свој првенствујућој цркви Христовој, — то је на основу свеопће поуке вернима на Гори (Мат. 6, 1.—9.), и примера апостолских, који без сумње не престадоше тој Молитви и друге верне учити, тако несумњиво, да није од потребе тражити нарочите потврде о том у Делима и Посланпцама аностолским. Осим сведочанства св. Писма, сачувала нам је св. Црква још из апостолског века сведоџбу, пз које се види, да је Молитва Господња као најважнија од свих молитава, уведена била и уопће богослЈжење првих Хришћана и читала се на њему у свечаном тренутку. Тако се види из литургије св. ааостола Јакова, брата Господњег, и првог епископа Јерусалимског, да су верни читали ту Молитву после освећења Дарова, који леже на св. олтару Госиодњем. 1 Како су уважавали ову Молитву у цркви Христовој после времена Апостолскпх, имамо такођер стара сведочанства. Тако Тертулијан писац II. века, назива ју „молитвом, којој нас је Сам Господ научио, — на којој треба да се оснивају све друге наше молитве, које пак треба да носе на себи печат суштине свега Јеванђеља и краткоће свега учења Христова". 2 Свештеномученик Кииријан, епископ Картагенски, отац Ш. века, говори: „Која се молитва ио иреимућству може назвати духовном молитвом, ако не та, коју нам је дао сам Исус Христос, који нам је послао и св. Духа? Која се друга молитва може назвати истиинишом молитвои, ако не та, коју је својим уснама изговорпо сам Син Божји, најбожанственија нремудрост? И тако треба да се молимо, као што насје научио Учитељ наш, који је Бог. Молитва Хрисгова биће код Бога услишана." 3 Тертулијан нам осим тога прича и о неким другим особпнама ове Молитве. Тако међу осталим говори он, да, су први Хришћани после читања молитве: Оче наш, имали 1 Види: чин лвтургија св. Јакова у кљизи: Лелоир-^а:. тму иатершу 1ачооРои тоО атсоатоХоо ка1 АЗгХсроЗ-гои, ха1 т. а. РапвНз 1560; ' Тег1иПапиз: Ле ОгаИопе; 3 СургЈапиз: <1е Ога1топе Бот1пГ

обичај, да један другог љубе и тим светпм пољупцем су, као фактичним, тако рећи, амином , печатили истинитост свега, што су у тој Молитви ироизносили. 4 Концем Ш. века беху верни обвезани сваки дан трипут читати Молитву Господњу. А да је ова Молитва била опћом молитвом на Божанској лктурђији, ми имамо разних потврда код отаца IV. века. Тако св. Кирил , архиепископ Јерусалимски, тумачећи обред свршавања св. Евхаристије, рече: „Осветивши себе духовним (овим) песмама. молимо човекољупца Бога, да пошље св. Духа на предложене даре: да иретвори хлеб у Тело Христово, а випо у крв Хрчстову", и споменувши после о молитви, о опћем миру цркве, о благостању света, о царевима и др., наставља: „На свршетку овога ту Молитву. коју је Спаситељ дао ученицнма својим, читамо ми с чистом савешћу, називајући Бога Оцем и говорећи: СОтче нашх, ижс еси на - 5 На том месту се она чита и на св. литурђији св. Василија Великог и св. Јована Златоустог, који су цри излагању ових литурђија, један у опширнијем а други у краћем облику, имали за основу једну и исту стару литурђију апостолску , — а исто тако на св. пређеосвећеној литурђији. 6 Блажени Теодорит и Августин сведоче још, да су ову Молитву смели учити они, који су се спремали, да ириме св. Крштење. „Прими" —• говорили су тада тима — „ову драгоценост, и чувај је; прими Молитву, коју нас научи сам Бог, да је приносимо Богу." 7 Затим су били оглашени дужни, да науче ту молитву на изуст, па да је торжествено очитају иред лицем Бога и свих сакупљених у цркви. Толико се високо ценила Молитва. 8 Одлику ове Молитве доказују и сама имена, којима је назва Црква Христова. У стара вреЈ Види код Терт. о Мод. Госп. ' Св. К. Јерус. V. мистагог. катихе8а. Види у руском иреводу ивдање св. Синода. ' Види чин ових литурђија у службенику. 7 Речи Влаж. Августина у беседи оглашенима. 8 Тако уважење Молитве Господње дотерало је дотле, да се у средњем веку појавила једна секта, која, осим ове Молитве, не при8наваше аа потребне друге црквене молитве. Такови беху Валденш у XII. в. (Цркв. истор. Инивкжт1А в-ккх XII. Зап. дерк. ст. VII, 2). Но по|авише се и таки неравумни, који падоше у противну крајност, одбацивши иа свог богослужења не сзмо црквом прописане молитве, него и саму Молитву Господњу То су тако аванп Бвакери.