Српски сион
Огр . 804
„СРПСКИ
сион-
1>ј». 49.
— на коју миједужност реФлектирати, будући да се збиља тиче једнога доииса кр. зем. владе на једнога члана еиисконата у једној ствари, која се заметнула у уредоваљу, у ствари, која није докончана — да би се иредставка. синода унутила на владу у ту сврху, да се та раснрава концу приведе; то изјављујем, да и ја држим, да је то најпрактичнији начин решења овога нредмета, и зато ја са своје стране изјављујем, да је и кр. зем. влада сноразумна с предлогом, што га је одбор предложио високом сабору. Заступник др. Аугуст Харамбашић. Модим за реч. Председник. Реч има застуиник делнички г. др. Харамбашић. Заст. др. Аугуст ХарамбашиЛ. Госнодо, известитељ образлажући нредлог, који је на дневном реду, изволио је казати само оно, што је у том иредлогу штамиано: „Уважавајући разлагање архијерејскога синода, да се по науци његове цркве, његовом научању и бризи поверена вероисновест има догматички правилно називати „православна", и доследно томе црква „српска православна", али није за то навео обсолутно никакова доказа. Ја бих био захвалан г. известител>у, као и његовом светом архијерејском синоду, да наведе те догматичке доказе, да се грчко-источна вероиеновест и грчко-псточна црква има називати „срнска-православна" у краљевини Хрватској. Ја ћу дозволити г. известитељу, да је о правдано, да се та црква и вероисповест зове православна, јер то не значи ништа друго, него је превод за реч „ортодокс"; али да из тога (!) логички следи, да се та црква и та вероисповест мора звати срнска православна, то је само логика и догматика светога архијерејскога синода карловачкога. Да сам ја имао времена, и то не три ,дана, него само један дан, био бих г. известитељу и светому синоду карловачкому доказао на темељу догматике владике Милаша, (!) да је сасвим цравилно и оправдано и да су они законодавци, који су некоћ тај назив дали грчкоисточној цркви и вероисповести и краљевини Хрватској и Угарској, имали посве право, кад су ту цркву и вероисповест назвали именом, које јој парти"'и које ју иде, а то је име „грчкоисточна", исто тако, као што и нашој католичкој вери прииада римокатоличка, јер смо иодвржени Риму, јер у Риму имамо свога врховнога црквенога главара. Исто тако не ће ни г. изве-
ститељ, ни иједан члан православне вероисиовести, као ни сам свети синод у Карловцима моћи устврдити, а камо ли доказати, да та вјероисповест и њезини следбеници нису били подређени грчкому патриарку, те су услед тога и добили назив „х'рчко-источњаци". Али, госнодо, пошто ми знамо, да се ирипадници те вероисновести у најмоћнијем славенском царству, у силној Русији, називљу православни; ношто је то име у славенским језицима у обће, као и у хрватском напосе много лепше звучи; пошто је то име некако славно, то ја, гоеподо, који желим искрену слогу и братску љубав с оним члановима нашега народа, који хоће под сву силу да се називљу Срби, ја такођер немам ништа проти тому, да се њихова црква у Божје име и с Божјим благословом зове црква православна. Али да се уз то дода име српско, то је попзепз! Ја у том не видим ништа друго, него то, да ви и на почетку XX. века остајете увек и непрестанце у оној вашој старој и злосретној погрешки, а та је, да на темељу вере стварате народност (Др. Шумановић: Приговара.) Јер штв би ви рекли, да ми кажемо: хрватска католичка црква, хрватска протестантска, хрватска калвинска, хрватска жидовска црква? (Заст. др. Шумановић: Калвинека може, али католичка не.) Ја и опет понављам, да то није ништа друго, него носити мржњу и сијати раздор у једнојезичном народу у име вере и на темељу вере. И ја, тако рекох, још једном позивљем г. известитеља, нека нам наведе те догматичке разлоге, који говоре за „српско-православну" цркву. (Заст. др. Шумановић: Нису догматички разлози.) Али овде је тако речено. Ја бих те разлоге радо чуо, а да сам имао времена, понављам, био бих на темељу догматике владике Милаша доказао, да је наслов грчко-источна вероисповест и грчко-источна црква сасвим оправдан Зато не могу пристати на тај предлог и гласоват ћу проти њему; а у осталом имам још само част изјавити то, да су сигурно и госп. известитељ и господа чланови те „српско-православне" цркве уверени об оном, што није рекао госн. бан, али ћу као искрен човек рећи ја, наиме, да из овога предлога не ће бити носве ништа, да тај предлог можете већ данас сматрати као одклоњен, јер се у њему на концу каже, да се то има уредити у споразумку са