Српски сион

.СРПСКИ СИОВ"

835.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО, Одлуке сабора и митрополит-пагријарх. У седници од 3. (16.) јула о. г. донео је народно-црквени сабор одлуке: 1. Да се манастирска земља осим интервилана, винограда и воћњака, путем јавне дражбе издаје под закуп, те упућује Саборски Одбор, да у том правцу ради. 2.) Да се сви приходи манастирски уносе у манастирски фонд дотичне епархије, из којега ће се подмиривати сви расходи манастирски. У седници, пак, од 5. (18.) јуна донео је исти сабор одлуке: 1. Да епархијске скугпотине сазивају епархијски административни одбори, без претходне пријаве и одобрења Саборског Одбора.. 2.) Да се епархијске скупштпне не бирају на три године, а епархијски одсеци да се обнављају кад буде нова епархијска скупштина изабрата. 3.) Да се епархијске скупштине имају сазивати за време трогодишње периоде бар једанпут. 4.) Да су епархијске скупштине одговорне сабору и имају му слати своје записнике. Поводом ових саборских одлука поднела је Његова Светост, митрополитпатријарх српски, државној влади своја мишљења о тим одлукама. Овај,у интересу цркве и автономије оправдан, поступак Његове Светости, дао је повода посве неоснованим приговорима. Митрополит - патријарх, као поглавица Цркве, не само да има право, него му је најпреча дужност, да, чувајући и бранећи целокупност црквеног организма, одржава везу и армонију између појединих, ма иначе у своме делокругу и самосталних делова овог организма. Као врховни представник Цркве и чувар њенога правнога поретка, врши он та права и те дужности своје на темељу и у смислу непроменљивих црквених закона и са овима у склад доведених автономних уредаба. При вршењу овога великог задатка свог, поглавица Цркве је често упућен

на заштиту и помоћ државе. У свакој хришћанској, просвећеној, уставној држави, у којој Црква није одељена од државе, у којој се, дакле, још признаје културни позив и респектује, шта више тражи, морални утицај Цркве, даје држава драговољно ову помоћ и заштиту, већ и у свом интересу. Његова Светост, митрополит-патријарх нашао је, да се горепоменутим одлукама сабора вређају не само чисто црквене него и автононе установе, па се је сасвим умесно обратио на државну власт ради заштише угрожене слободе Цркве и ради одржања нападнушога правнога иоретка у автономији. Кад би наш сабор био потпуно слободан и независан од Цркве и државе, нека суверена свевласт, што није, јер постоје фактори као модератори, регулатори и коректори премашаја саборских; или кад би се држао строго граница своје надлежности и правног круга и поступао у смислу и по диктату постојећих автономннх уредаба, — онда би овакви кораци митрополита-патријарха против одлука саборских били немогући, искључени. Али, ниједна од ових претпоставака не постоји. Радња сабора, у колико она тангира Цркву и тиче се црквеног живота, и спољашњег и унутрашњег, зависна је од Цркве. А шта тек да кажемо о зависности сабора од државне власти! Сазив сабора, састанак и трајање његових састанака, одгађање и распуштање сабора, све је то у руци државне власти. Тако исто и цела законодавна радња саборска. Ниједан штатутић донети, ниједну јоту у постојећим штатутима и уредбама изменити или допунити, не може сабор без одобрења државне власти. Кад смо хтели, 1892. и 1897. године, да поправимо то стање, тако зване „народне странке" су се у сложан и у сав глас изјавиле за одржање тога стања — „до бољих времена". Прошло је 10 односно 5 година, али не спремања за „боље време" и његова долазка, него све јачег стезања, и слободе сабора и целе