Српски сион

'. IV. 886.

„СРПСКИ СИОН.'

8р, 51.

автономије. Па, без обзира на све то стање, без обзира на најпотиштенији положај нашег сабора, али охрабрена, можда, „безусловним уверавањем о благовољној и свесрдној потпори владе", радикална саборска већина у прошлом заседању попела се на подијум неке саборске свевласти, — не према државној власти, него против своје црквене власти, па и против автономног законаи автономних уредаба. Игнорујући факторе у Цркви, игнорујући Саборско Устројство и Епархијску Уредбу, донела је та већина горе изложене саборске одлуке, потпомогнута у том послу. на жалост, и од самосталне странке. Тиме се је сабор огрешио о Цркву, огрешио се и о автономију. Тај поступак сабора захтевао је коректуру, санирање његова премашаја, сукоба са Црквом и постојећим автономним законима. Да ту коректуру спроведе и да санира сукоб са Црквом, у интересу Цркве и црквене автономије, Црква је морала од државне власти тражити заштите. У интересу легалитета, реда и поретка у автономији, не може се дозволити ни сабору, ни у области автономије, да ради као неки конвент, шта хоће, јер му је и у автономији власт уоквирена, границе су јој положене. Против премашаја саборских на том пољу модератор и коректор је — државна власт. И на тај смо Фактор, на државну власт и у овом случају упућени. Митрополит-патријарх је, дакле, по положају свом и у Цркви, из које црквена автономија потиче. и у автономији, као највиши представник њезин, био позван и надлежан, да затражи заштите автономном законодавству, легалитету, реду и поретку у автономији, против премашаја саборских одлука, како би санирао сукоб и судар сибора са иостојеЛим. автопомнил1 законима. Оволико са начеоног становишта у опште. А сад коју о одлукама, које смо напред побројали. И ако у Саборском Устројству није изреком казано, да и установљење штатута о управи, контроли и употребљењу

манастирских добара бива са преслушањем Св. Синода, историја нашег автономног законодавства с једне, а с друге стране: црквена природа манастирских добара и основне цељи њихове, дакле, „правни наслови по којима манастири поседују своја добра", црквено-правна и привато-правна природа тих добара, природа монашке установе и њезине засебне организације, — све то говори, да пре највише потврде тога штатута има о њему Св. Синод да каже своју, меродавну реч. Знајући то, можда, и саборска већина, није донела у ствари манастирских добара шшашуш него одлуку , мислећи, зар, да ће тиме кога надмудрити. Време и чињенице су показале, да је надмудривање било; или веома смело, или сасвим наивно. Одлуку о управи мастирских добара донео је сабор без икаквог претходног контакта са Св. Синодом, или бар са Етскоиатом изван Синода. Истина, у Саборском Одбору, који је прихватио и сабору на усвојење предложио ту одлуку, била су и два епископа, на што се пријатељи дотичне одлуке триумфално позивају. Али, не треба заборавити, да су дотична два преосвећена епископа у том одбору били не као делегати Св. Синода и Епископата, него као чланови и делегати сабора. Са Његовом Светости, митрополитом-патријархом, председником Св. Синода и председником сабора, сабор није имао никаквог контакта, ни у овој ствари, као ни гледе целе друге радње саборске. Шта је остало митрополиту-патријарху? Да се послужи правом положаја свога у Цркви и автономији; да изврши дужност тога положаја. Да је саборска већина стајала у контакту са црквеним Факторима и да се није занела гњевом — да ли праведним и разложним или не, не спада овамо — због слабог допринашања манастирских прихода на опште црквене и просветне цељи, она не би такав опасан скок учинила у предмету регулације овог велеважног и деликатног питања.