Српски сион

Ск 8.

којем су се и Јевреји и незнабошци тада налазили, беше жалосно и несношљиво; код првих, што су се од правога и истинитога Бога често одвраћали и почели се клањати идолима, код ових пак, што правога и истинитога Бога нису ни познавали. У пространој римској империји тужно је одјекивао јаук покорених народа, који стењаху под јармом обесних намесника царских. На све стране тражио се излазак из општега зла и очекивала се промена. Раскалашност и разврат отеше маха, и човештво беше већ на ивици своје пропасти, кад му се оно пре 1902 године у данашњрг дан указа светлост на небу и анђели небесни јавише радосну вест, да се родио Спас света, који је Христос Гс-спод у граду Давидову. И зарадоваше се овој анђелској вести сви, јер су га жељно очекивали и јер Он дође на земљу да нас посини и с Богом измири; прима на себе тело грешнога човека, да у њему пострада и крстну смрт претрпи за грехе целога света, за све нас без разлике. Но ипак, било је и такових који се не радоваше доласку Његову, јер се бојаху да ће им нестати власти, коју су представљали и понајвише злоупотребљавали. Дигоше се против Њега да га убију, мислећи зар, да ће тиме и веру и науку његову, која је већ све више и више напредовала, уништити. Али се љуто преварише, јер је та вера, као што је за њу Христос рекао, „ тдобна семену горушичном, којв, и ако је најмање, кад израсши, иостаје шак веКе од сваке друге . биљке; оно иостане дрво разгранато ко]б нружа уточишта шицама небесним и . Испунило се и пророштво старца Симеона о Исусу: „Гле, овај лежи, да многе обори и иодигне у ИзраЈиљу и да буде знак иротив кога Ле се говорити". Испунило се и пророштво Давидово: „ Усшају цареви 'земаљски и кнезови се скупљају на Госиода и на момазаника његова. Раскинимо везе њшове и збацимо са себе јарам њихов ." Милионима умиру верни за Христа и веру његову и сваки покушај пусте силе, да на пут стане ширењу Хришћанства, показао се узалудан, јер свака кап крви

мученика постаје плодно земљиште за снажење и напредовање вере Христове. Но питам вас, да ли би могла вера Христова тако брзо напредовати, да није Христос био од самога Бога послан на земљу; да он није био онај давно обећани и жељно очекивани Месија, и да Он није био заиста Син Божји? Не би. Шта више, силни и моћни непријатељи његови, особито цареви римски, који се свом снагом својом подизаше да је угуше, лако би је уништили већ у зачетку. Али, деветнајестовековна историја посведочила је истинитост речи његових, да: г Ко иадне на овај камен (веру), разби&е се ; а на кога он падне, сатр~Ке га : И даље: „Врата иаклена пе ~Ке је надвладаши " и „Небо и земља ироЛи ~Ке, али речи мо)е не ~&е проЛи". Векови минуше . . . Вера и наука витлејемског новорођенчета сваким даном све више и више напредује, јер народи ц простији и ученији увиђају, да је она једина која пружа утехе и спасења; да је она једини темељ праве културе и слободе народа, једини богати извор задовољства, благостања и друштвенога поретка. Прелистајмо историју, па ћемо се уверити да онде, куд није доспела вера и наука Христова и где није ухватила у народу корена, — онде нема ни трага правој култури и слободи, благостању и друштвеном поретку. Заиста, васколики поредак на свима гранама културе има се приписати искључиво Христовој науци, његова је наука обухватила цео тадањи свет; она даваше правац васколиком потоњем напретку, добром и складном друштвеном поретку, моралном и интелектуалном усавршавању; она је била основ на којем се цело човештво препородило. 0, како'је узвишена љубав Христова, коју је Он собом на земљу донео! Ту љубав пре Њега свет ни познавао није. Он ју препоручује својим ученицима; ставља им у дужност кад вели: „ Ово је зсшовест моја: да имаше љубав меЈуу собом, као шшо ја имадох љубав к вама". п По том ~Ке свако нознати да сте моји ученици, ако узимате љубав међу собом ". А кад је