Српски сион

„СРДСКИ

сиоњ*

неки запитао Исуса, која је највећа заповест, рекао му је: „Љуби Госиода Вога својег свим срцел1 и свом мпшљу својом а . Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: „ Љуби блкжњсга свога, као самога себе ". Шта више, Он нам је за- поведио да љубимо и своје непријатеље: „ Чули сте и , рече, ~да је казано: љуби ближњега свога и не мрзи ни неиријатеља свога. А ја вам кажем : љубите нелтријашеље своје; благосиљајте оне који вас куну; чцните добро ончма који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне и . И ту љубав, коју је Он проповедао, свагда је и делима својим посведочавао. Ова љубав према- својим ближњима произвађа у Њему безбројна она дела милосрђа, о којима нам толико причају јеванђеља. Та ко би знао и набројати оне силне невољнике, којима је за живота свога на земљи помоћи пружио; оне страдалнике, које је утешио, или болне, које је излечио? Љубав и милосрђе према ближњима по примеру самога Исуса налазила је свагда одзива у срцима правих хришћана; она их и данас подстиче на све врлине хришћанске и на дела богоугодна. Љубав и милосрђе према ближњима изазива стално старање за сироте и бедне; она подиже болнице, сиротишта и разна уточишта за слепе, за глухонеме и изнемогле; она оснива и све друге хуманитарне заводе, да помоћу истих ублажи бол и умањи јад оних, за које се донде човештво није старало, него их је са свим напустило и презирало. Но све је то вама свима познато, и ми сви осећамо и данас потребу, да под утицајем божанске науке витлејемског новорођенчета Исуса непрестано треба да се развијамо у оном правцу, који нам је Он примером својим указао. Па ипак, туга ме обузима кад се сетим да није све тако како би требало да буде, и да често заборављамо на Исуса и науку његову. Друштвени живот наш, а с овим у свези љубав и наклоност према цркви и вери православној, као да се прибли-

жују коначном растројству. Цркве су нам празне; изгледа ми као да већ не осећамо потребу да се Богу молимо и да му благодаримо за живот наш и сва добра којима нас непрестано, сваким даном изобиљно обасипа. У породичном и друштвеном животу видимо, на жалост, да је овладала неслога и раздор, млађи не поштују старије, све је мање љубави и верности, поштења и пристојнОсти. Позаборављали смо све врлине наших старих, а попримали смо слабости и мане, за које они нису знали. Само смо старој неслози нашој остали верни и ту распирујемо жестоко на сваком кораку, као да смо баш одлучили подати јој се, да нас у млево сатре. Поцепали смо се на разне странке и партаје, те нас у општим стварима и не руководи више заједничка корист народна, већ искључиво интереси појединих странака, а овда онда и појединих лица, и то ће нас довести до правог растројства до коначног уништења. Идеју љубави и самопрегорења замењује данас тежња за новцем и уживањима само. Болесно човештво, гоњено том тежњом, жури се да се обогати само материално; у моралном и у верском погледу пак ставља у промет све, само да постигне ту своју цељ. Продаје све: и достојанство, и поштење и врлину, јер новац је једини кључ који отвара врата к власти, раскошу и уживању. Из тог поквареног и загушљивог ваздуха мора човечје друштво што пре иступити, да би се могло на здравом и свежем хришћанском зраку развијати и снажити. Човештво се мора повратити оном правом и истинитом извору, оним необоривим и једино спасавајућим начелима и идејама, које су изражене у духу хришћанства. На посао дакле! Није још доцкан. Није још све изгубљено- Зато вам свима скупа и посепце желим, да нас данашњи светли празник све препороди у духу Христове науке: да нас потсети на оне превелике мц-