Српски сион

0И0Н 8 .

В р В

ској иноверној нолитическој власти у руке, или нристане из користољубија на то, да и мирска власт извршуе, и то онда кад су сви православни Орби имали већи задатак, него што је премјештање Еаископа. Тај догађај свједочи, да ние сматрало Маџарско иравителство Г. Енископа Платона као Епискона Православне Цркве, нити га је премјестило у Бачку као таковога цркве ради, него га је сматрало као свој орган н премјестило га у Бачку као таквог себе ради; а Г. Епискон Платоп ние сматрао себе ни у премјештенију своме ни у цркви својој као Ецископа, него као орган правителства Маџарског и као такав на соблазн цркви и народу нрешао у Бачку, јер као православни Епискон неби био могао то чинити онда, кад ние скоро нитко у народу Србском имао кад ни мислити на своју корист приватну, него су се сви бавили око обштег добра цркве и народа. А да је Г. Епископ Платон доиста тако иоложение заузео нрема Маџарском правителству с једне, а с друге стране према својој цркви, то се види и отуда, што он ни у каквом случају ние се показао као православан епископ. Тако кад је понуђен да примп за живота неосуђенога свога Митрополита врховно правление цркве, не само да ние по дужности и заклетви својој понуду ту одбио од себе, него је дјејствително примио администрацију Митрополие и као такав дјејствовао у оним странама гдје је могао, и тим начином ние само учинио Шизму или одцјепление у Јерархији православној, него је пристао и на то, да се укине карактер восточне нравославне цркве, која је увјек била црква Еиисконална, почем ние примио исту администрацију Митрополие нод своим нравим именом „врховнога управителства цркве" називајући себе „врховним управитељем восточве цркве", кое је по поњатију своме противу положено цркви Епископалној. Међу дјела треће струке спада особиго оно писмо, коим позива Г. Епискон Платон Патријлрха и Управитеља народа примиренија ради на састанак. Маџари су под 3. Окт. 1848. год. нроглашени од сгране Његовога Величегтва као ребелианти; 24 Ноемвра 1848. одобрило је Његово Вели-

чество Патриарха и избор Војводе и повратио народу Србском врховно достоинство црквено и нолитическо; а писмо је ово писано 7. декемвриа 1848. дакле онда, кад Маџари нису воевали противу Срба, него противу Цара свога, наги су Срби воевали противу Маџара, кои бране Цара свога, него нротиву ребелианта, кои су одпали од цара свога. Јг. Епископ Платон налазећи се под ребелианстком владом тражи, да мири народ свој, но у чием интересу, у царском ли или у ребелиангском или у ингересу свое цркве и свога народа ? Кад би Маџари нредложили били Цару, да ће одустати од свои предузети намјера, ако се Срби примире, онда би примирение то тражио Г. Епископ Платон у интересу царском, а кад би Маџари дознавши да је Његово Величество у началу одобрит жеље народа Србскога, понудили били Србе с већим преимућствима него што су и сами Срби за цркву и народност своју тражили; онда би Г. Епископ Платон тражио примирние то у интересу свое цркве и народа и то незаконим путем; али Маџари нису то ни једно ни друго учинили, дакле је Г. Епископ Платон тражио нримирение то у интересу ребилианта Маџара. И у колико су Срби у сојузу с царском војском воевали противу ребелианта, у толико је то примирение само ту једну цјељ имало, да се Срби од царске војске одвое, и ребелиантској придруже, другога толковања иримирение то неможе имати. А међу дјела четврте струке спада то, шго јошт и данас неће да призна Г. Епископ Платон, неправилност ти свои дјела, него силом хоће да докагке, да се његова споменута дјела не даду карати. Но о томе ће се доцние говорити Сад да видимо најпре, како одговарају та сва дјела Г. Епископа Платона основоноложенијаиа православне наше цркве. Што се тиче дјела, кое снадају у прву струку, тј. онога писма, коим је Г. Еии скоп Платон одредио сам своевољно и самовластно, колико ће из кое Диецезе Денутираца доћи на такозвану Скушнтину црквену, оно се мора сматрати као превара и према нравителству и према цркви и злоупотребление званија и као тако мора