Српски сион

С* р . 70. „СРПСКИСИОН 8 Б?. 3.

чно блаженство душа своји онолико учинити, колико се онда учинити могло. Све што су год они онда радили у ондашњем животу своме, радили су за то, да души својој мјесто код Бога задобију, а потомству своме оставе споменике и свједоке свога иобожнога живота-, на које ће се они моћи увјек угледати, и сјећати, како се треба старати о себи и о вјечности својој. Али задужбине ове нису служиле на радост и весеље само онима, који су их подизали, нити су служиле за средство побожности само онима, који су се на њих у сретном своме животу угледали; — оне су пратиле народ нанг и кроз најжалосније и најнесретније вјекове сињег ропства његовога: и овдје су му оне бивале више пута једина утјеха његова душевна, једна једина одбрана православне вјере његове, једна једина сила, која је кадра била задржати у народу побожне обичаје, и у њима чист образ и подобје славни његови иредака. Јер кад смо од наши побједитеља, од наши тирана и мучитеља код наши кућа највећма злостављени и у побожном нашем народном животу нападани бивали; онда смо узнемиреној нашој савјести савјестног покоја, ожалошћеној нашој души душевне ут.јехе, уцвјељеном нашем срцу срдачнога мелема само овдје у овим светим задужбинама могли тражити и налазити". 0 манастирским пак славама овако се изразио исти владика: „— — Влада је добро знала, да сваки скуп нашег народа код манастира, оживљава и утврђује у њему свјест православија, ионавља чувство народне туге за изгубљеном славом народном, а то јој је отешчавало извршење намере њене. Јер на таквим скушптинама није само слушао народ у цркви у појању и читању славу своји светитеља; него је покрај тога научио памтити и народну славу своју, слушаЈући од сљесаца славна дјела народне прошлости своје. II колико се поткрјепљавао у цркви у православној вјери својој и христијанској добродјетељи, ирилажући од сиротиње своје на цркве и ове задужбине, у којлма се он састајао; толико се већма утврђивао у свјести своје народне прошдости, давајући милостиње кљастима и сљепими. који су му изадовољили срце, пјевајући љепа дјела њихови незаборављени предака.* 4 Овако је мислио о манастирима Орб-Милу-

тин-Груја, који је подлегао нри избору иатријарха Румуну Прокопију Ивачковићу, с тога, што је имао своје мишљење и што не хтеде играти, што рекао Оандић, но свирци „десиотовој". Да видимо како је мислио о њима Теофан ЖивковиЛ, некадашљи владика горњо-карловачки. Као архимандрит бездннски у књижици : „ Сџбска народпа црква " рекао је за њих : „— — Манастире наше сазидала је српска народна побожност, којој се од времена св. Саве милило, угађати Богу таким задужбинама. Манастире наше зидали су на мести сами калуђери, на мести калуђери и народ заједно, а на мести и понајвише (!) блажени срнски десноти од високог Стевана до Стевана Шгиљановића. Манастирска добра расла су и умножавала су се са ревности и штедње стари наши калуђера, који су насљедовали од своји предшелника, заветне даре и прилоге побожног н Iрода заједно са производом своје собствене вредноће на умножавање манастирског имања обратити знали". „Манастирска добра постала су и држе се и данас једнако на оном погодбеном начелу: „ја дајем, да ти чиниш". Христијанин Србљин дао је и даје. да му се чини. Он даје манастиру, а иште од манастира, да службу служи, и Бога моли за његово здравље и душевно снасеније. Манастир нрима то, и служити себе обвезује. За ту службу, која је вечна, док свете куће траје, даје се добро манастиру, да га ужива монашка обитељ у њему, док добра траје. Ова околност осветљава ирироду уговора приватнога у наши манастира". „Добра су та са својом цели осигурана у најновије време књигом грунтовном, издаље манастирским привилегијама и царским декретима, који су издани манастирима после реамбулације; а највише повиастичном установом српскога народа, којом је српској патријаршији и општинству српскога народа дано највише потврђење поседа манастирскога, и што припада к томе, да му у томе нитко не сме чпнити насиља никаквога, без које повластичне установе српскога народа не знам, каква би била судба наши манасшира у каснија врв■ мена до данас". „Према томе, и такоме појму ствари, који се задржао чист и јасан из први времена српске иркве (Душанов закон XII. 36.), народни