Српски сион

Брол 4

Стр. 109.

По §. 19. тачка 4. те уредбе спада у делокруг сабора, да установи штатуте о управи, конртоли и употребљењу народно црквених добара, — овамо рачунајући и манастирска добра, с' погледом на основне цељи, а по тачци 8 ој да установи одредбе о оснивању новпх и укидању постојећих манастира. 0 томе пак нигде нема спомена да у делокруг сабора спада и сама администрација односно руковање са манастирским имањем, јер би то било по природи ,-аме ствари и немогуће, а са гледишта правног недозвољено. Сабор је дакле по овој уредбп властан био донети штатуте о руковању са манаетирским имањем, — и одредбе о оснивању нових или укидању већ постојећих манастира — но по 10. тачци истога §.-а и то само по преслушању архијерејског Синода, — но није био властан мимо постојећих уредаба присвојити себи право саме администрације, те наредити нов ред, који се противи постојећим и ГБеговим Велучанством одобреним уредбама, па и оном фактичном стању које постоји од кад је манастира. Не мање је Сабор повр<-дио постојеће автономне уредбе онда, када је пренео на саборски одбор „ужност управљања са манастпрским имањем, — јер по §. 22. тачки г.) горехваљене уредбе пристоји саборском одбору само надзор над имањем манастира. То јасно сведочи текст наведене тачке која гласи: „Саборски Одбор има непосредно надзор над народно црквеним добрима, овамо рачунајући и добра фондова, фундација и завода, манастира као и она којим рукује митрополит-патријарх и епископи." Као год гпто дакле неби Сабор могао решити да се н. пр. митрополитска добра имају предати у манипулацију саборском одбору, тако исто неможе то бити ни са имањем појединих опћина па на послетку ни са имањем манастира. Они који бране горњи закључак саборски позивају се на У. одељак високог краљевског рескрипта од г. 1868. где се у §. 6. вели, да манастирска добра до-

лазе под администрацију управе народноцрквених добара и фондова. Но покорно потписанима нека је слободно приметити, да сад већ разрешена управа нар. црквених добара односно асистенција никад није управљала манастирским добрима, јер се у оно доба, наведене речи исте краљевске уредбе саевим другчије тумачиле, него што данас изгледа, да је дословни смисао истих; а Саборски Одбор који је у ирава те давно разрешене главне управе ступио, може то у толико мање, гато му је горехваљеном уредбом о саборском устројству делокруг у том обзиру само на надзор ограничен. Смисао и интенција горенаведених речи тумачила се онда тако, да главна управа народно црквених добара, коју је водио митроиолит-патријарх са три по љему предложена, а од високе владе им ( Ј Нована аспстента, извршује она права која митрополиту-патријарху, који је по У. одс. § 2. исте уредбе врховни старатељ и заступник истих добара, — при стоје. АззгзГепИа је асистирала патријарху. помагала му је речју и делом око врховног старања и заступањч нар. црквених доб ф I. Ни асистенција нпје никад управљала са манастирским добрима, као што ниј>; управљала ни са имањем опћинским нлп са пмањем митрополитским, него је само извршавала надзор над тим добрима,, у том правцу, да се злоупотребе не чине и да се субстанција не крњи. То је надзор сличан ономе који се вргпи код фидејкомиоарних добара. Сасвим би и неприродно било, да један исти орган врши и администрацију и надзор над адмпнистрацијом истих добара. Приметити нам је још и то, да се одредбе саборског устројства немогу простим закључком саборским мењати, јер и то се по исгој уредби само са 2 | 3 глаеова и уз одобрење Нзеговог Взличанства чинити може. Покорно потписанима нека је слободно и ту околност истаћи, да је цела ова ствар у сабору инцидентално, без правог повода, бев спреме и студије па и без икакве велике дебате навлаш решена.