Српски сион

Б р . 4.

Иитање управе манастирских добара не беше ни на дневном реду сабора, па ни у програму рада његова. Приликом расправе о извештају саборског одбора, устао је један члан оабора, те је с' погледом на то, да се из извештаја тога види, да су калу^ери за манипулацију својих добара неспособни, — што се ме^утим одатле никако није видило, предложио је сасвим из небуха, да се та добра комасирају и по саборском одбору под закуп издају. Генерализирале се овом приликом погрешке и неуредност појединаца те се калуђерству малверзације оних настојател.а у грех уписиваше од којих је управа била због тих малверзација одузета и који су од својих надлежних власти за своје грехове прогоњени били. Тако се набацили на калуђерство греси бившег крушедолског настојатеља Емилијана Радића, а нознато је, да је исти калуђерству најдаље стајао, а да је због својих неподобностих, од власти су^ен и осу |јен био. Техника легислације има своје захтеве, који ое ни при једном важном законодавном послу, без штете по темељитост закључака немогу из вида губити. Сваком важнијем законодавном послу претходе ивви^аји, студије, саветовање. Нужно је не само објективно испитивање, него и саслушање субјективно интересованих лица и група. Ово је све у толико нужније тамо где се хоће, да промене ред, који је вековима постајао, и где се новим редом задире како у црквена правила тако и у приватна имовна права. У питању уређења манастира имају речи не само преставници верних на сабору, него имају реч и сами манастири, па онда епископат, па митрополит-патријарх, којн је и по автономним уредбама „врховни старатељ и заступник свих народно црквених добара." У томе питању имају одлучујуће речи са гледишта права врховног надзора, обе високе земаљске владе Угарска и Хрватска, — а поглавито има меродавну реч РБегово Царско и апостолско краљевско Величанство под чија јига тајез&Иса и моћну владалачку заштиту потпадаше увек сви српски пра-

вославни манастири у митрополији кар ловачкој. Да је у сабору ово питање тако из небуха и навлаш решено, то је у толико чудноватије, што је ово питање већ преко 100 година спорно, те због тешкоће и конпликације све до данас стоји нерешено. П итање манастира покренуто је већ на темишварском конгресу 1790. године, од то доба било је то питање расправљано на многим саборима тако 1865. 1870 и 1879. Сабор од 1879. донео је у смислу наре^ења високог краљевског рескрипта од 1868. г. уредбу о руковању са манастирима, — те је иста дошла Св. Архије рејском Синоду на мњење. Св. Синод, дао је на ту уредбу из своје седнице држане 1882. год. бр. 36. опширно мњење, у коме је како црквени карактер маиастирских добара тако и приватна права властелинства истих са пуном одлучношћу нагласио, те из тога разлога против саборске уредбе положаја заузео. Исто тако протестовала су и манастирска братства путем својих настојатеља против исте уредбе. Услеа, тога враћена је поменута уредба без највише потврде натраг. Фактично се пак управља сада са манастирским добрима по прописима привремене уредбе, коју је саборски одбор г. 1875. 5. (17.) Септембра издао и то на основу упутсва датог краљевском резолуцијом од 4. октобра 1873. Ова привремена уредба односно упут ство и води нешто рачуна о правима манастирским, но тако^ер не одређује сасвпм правилно ни права манастирска, нити дужности контролних органа. То је узрок да како заступства манастирска тако и надлежне црквене власти и сами желе коначно уређење, — јер ће тек на основу смишљеног праведног и цељи одговарајућег коначног уре^ења манастпри моћи процветати и са душевним миром извршењу своје свете цељи приступити. Нека нам је слободно још овде напоменути, да је још 1884. године на прелог високе владе и Његово Величанство у овом питању одлучан положај заузело,