Српски сион

ит 132.

лтаски сион«

ћр. 5.

ние (молбу) и прошение светлој римској цесарској власти/' „Летопис" књ. 184. стр. 8—9. Како је цар Леополд, 6. Априла и. г, издао позив на све народе живеће у Албанији, Србијп, Вугарској — — да пређу на његову страну, т. ј. да признаду њега за свог господара и да помажу његовој војсци, обећавајући им разне повластице и слободе, а пре свега слободу вероисповести; нема сумње, да је горњу молб} 7 наш народ поднео преко владике Исаије и својих изасланика цару Леополду с једне стране на основу истог његовог позива, а с друге стране, што је услед несретног аустријског ратовања принуђен био, да се повлачи за аустријском војском, те дошавши већ до Београда, увидео, да ће морати прећи и преко Саве, па настојао, да му се бар слобода вероисповести обезбеди. Дочим је цар Леополд I. у своме поменутом позиву, уз слободу вероисповести, и избор војводе, обећао да ће бити изузети испод сваког јавног терета и данка; у поменутој молби народној нема спомена ни о избору војводе, ни о изузетности од јавног терета, него се само моли да се од јавних терета ослободе свештена лица и црквене куће. Тек је доцније патријар Арсеније најпонизније молио цара Леополда: „— најпосле целоме народу слободно свуда исповедање његова обреда и уобичајено од десетка ослобођење наново допустити благоизволео". Цар је Леополд у својој привилегији од 4. Марта 1695. на исту молбу Арсенијеву, допустио, да српски народ: „може уживати пређашњу и још у старо доба, по гласу Ш. чланка петога декрета краља Матије и последњега чланка, другога декрета краља Владислава њима допуштену слободу од десетка, који десетак нека сам народ обраћа и употребљава на препитавање и приход епископа свога обреда — —" Како то неискање, још више народни „кр^денцоналиињ" дат Исаију, па. и сама молба народна, а не мање и пропратница патријарха Арсенија Црно-

јевића, јасно доказују, да је 1690. наш народ прешао на ову страну без икаквог претходног уговора с царем Леополдом I., као што се код нас увек, па и данас тврди, којој погрешној тврдњи имамо много и много да захвалимо, што данас друкчије не стојимо. Да је пре прелаза нашег народа 1690. на ову страну било каквог уговора, сем поменуте молбе, зар цар Леополд. не би то наспоменуо у својој привилегији од 21. Августа 1690., у којој одмах у уво ,у рече : „Не само из ионизног писма (т. ј. патријарховог од 18. Јунија 1690., што га је однео цару Исаија уз народну молбу), које Нам у име вас свију поднесе посланик к Нама епископ јенопољски, Исаија Ђаковић, него још јасније из усменог његовог престављења најмилостивије примили смо понизну захвалност, што смо вас из чељусти варварскога турскога тиранства отели и пређашњој слободи повратили — — —"? А да л се може уговором назвати „кр^денцоналипњ" дат Исаију, у ком се рекло: „— — зато вашеј преузвишенеј круни царској и светлому краљу нашему, велми се молимо и умилено млачемо, да нас сиромахе не заборавите — —, и да покажете царское и отачаское милосрдие своје ка нам убогим хрисшишш• ма најманшим верним слугама милосш и дар свој — —" ? Да ли се може угОВОрОМ њазвати сама молба народна, у којој се у уводу рекло : „— — да имаш (Исаија) ионизно наше моление и ирогиение иредсшавиши и ирједаши — — —" ? Да ли се може уговором назвати само писмо патријархово, у ком се рекло : „— — и посласмо посланики наше ва место нас на иоклонение и жалование и ирошение свешој римској цесарској власти. За милост и слободу, јеже сотвористе земли нашој и роду нашему, должни јесми земљу лобзаши и стои ног ваших, — — тогда дрзнухом и рехом иросиши нека ирошенија ош вагиег светаго царстивија, јаковаже прошенија имахјут обрести се ва наших пунктах под печатом — —" ? Ми велимо, да се све то не може на-