Српски сион

„ОРШЛШ

В р б.

оне капоне, коих је употребление у овдјешњој православној Церкви сноља ограничено било, у толико само по заклетви евојој био одговоран Цркви, у колико употребление ови ние било ограничено. Кад је мјесеца Марта 1848. год. изречена у цјелој Мопархији Аустријској уставна слобода и у сљедству ове об.јављена једнака слобода свију вјероисповједанија и Цркви у Монархији Аустријској, онда је по наравној ноољедиости морала добити и свака од признаии законом у Мопархији овој Цркви сзоју савршену внутрењу слободу, која се у свакој Цркви састои у слободном и неузнемираемом јавном исповједању вјере и слободном управљању | себе саме по уставу и на овом основаним правилима своима. По иравилу дакле морала би била и наше православне Цркве сва правила у својој неограниченој важности оживити том нриликом. И ако се то ние одма сбило, то се има приписати 10Ј јединствепој околности, што се сваке Цркве воособ слободпа мора најпре особитим на изречепој уставној слободи основаним законом уредити и нрема држави удесити. А кад је на оспову изречене једнаке слободе свију вероисповједанија и Цркви заведен Месеца Анр. 1848. год. при маџарском нравителству просвјете један одсјек и за паша црквена дјела и кад је на иредствление мое постављен за унравитеља тога одсјека Г. Еииекоп Платоп, онда су сви наведени наиред канони или имали своју нодпуну важност или нису имали те;' ако су имали подпуну своју важност, онда је унравитељ одсјека нашег црквеног Г. Епискон Платон морао у свима своима дјелима, која је у званију том своме отправљао и изван тога чинио, но заклетви својој набљудавати те све каноне ио цјелој њиовој важности; ако ли нису имали подпуну своју важноет, онда је у толико морао набљудавати, у колико досадашњим снољашњим уредбама нису ограничепи, јер као што изречена уставпа слобода ние могла ограничити употребление ти канона већма него што еу пређе били ограничени, тако исто и Г. Епископ Платон, ние ире- ј стао бити Енискон правосдавне нашеЦркве ј

тога ради, што је постављен за управитеља одсјека црквеног. По Г. Еиискои Платон од онда, кад је 1 почео отправљати звание Управитеља Одсјека нашег црквеног нри попечителству гтросвјете у Маџарском Правителству па све донде, док је год био под револуционарном вјшдом маџарском; нити је набљудавао иаведене капоне по цјелој њиовој важности, нити је набљудавао у толико, у колико нису били споља ограничепи, него је еамовластно ноступао у свима своима дјелима за љубав свое собствене корисги. Он је, као што се из наведени напред његови дјела види, писмом своим нод 16. ! Апр. 1848. на Митрополита нисаним и без знања Попечитеља и без знања свога Митронолита одредио самовластно колико ће из кое Дзецезе депутираца доћи на копгрес ради разсматрања и претресања дјела. која се тичу цјеле православне овдјешље Цркве. Он је саизволио дјејствително на држање Темишварскога Собора без Митронолита и без многи други Ештскопа и тиме нарушио и цјелу важност уставнога у нашој Цркви 34. канона Апостолскога и начин онај. кои је замјењао важност истога канона у гдјекоим нредметима. Он је неупутном мајсториом и с непоштеном намјером оставио Будимску своју Диецезу и ушао у упразњени Диецезу Бачку саизволивши на то, да га на мјесго његовога законога Митрополита свјашченству и народу огласи за Епископа Правителство Маџарско и тим начином погазио и наведене о премјештенију Епискона гласеће каноне 14. Апост. 16. Антиох. 1. Сардик. и начин онај, кои је за време неограничепога начина владања замјењао те капоне у нашој овдашњој православпој Цркви. Он је за живота неосуђенога свога Митронолита примио из руку Маџарског Правителства Администрацију Митрополие, дакле неосуђеног, законог од Цркве из браног и признаног и височајшом Дииломом Његовог Величества потврђеног свога | Митрополита и одпао од њега и тим начином ј опет нарушио 34. Аиост. и 14. Перво| второг Сабора в церкви Св. Апостол.