Српски сион

Б р. 6.

„СРПСКИ

СИОН"

С тр . 183.

набраја, и ако погрешно, разна давања нижег и вишег свештенства, садржана у деклараторији (§§. 22-24. и 27.). Гледе убирања дрквених дуговина еаопћује нам састављач збирке две министарске наредбе. Прва је наредба министра-председника бр. 1508/1876., по којој је свака мунициггаја дужна на молбу надлежног епарх. адм. одбора пружити помоћ ради утеривања рестантне дотације срп. прав. свештенства као и еквиваленти за парох. стан; друга је наредба министра унутрашњих послова бр. 76. 148/1890. (поновљења под бр. 93. 843/1896.), по којој су држ. административне власти дужне овршним путем убрати вероз, принос и саборске трошкове на нарочиту молбу црквених (епархијских) власти. Говорећи по деклараторији о наследном праву иза нижег (световног) свештенства без деце или крвних сродника, тврди преводилац збирке, да такови свештеници могу тестаментарно завештати */ 3 чисте оставине на нобожне завете, а 2 / 3 пак да имају по одбитку погребних трошкова свагда енископу припасти; но ако умре такови свештеник без тестамента, прелази цео преостали иметак на еписпоиа (§. 5. сл. в. деклараторвје.) Ово мишљење деле и писци угарског приватног права Бг. А Фодор (Мацуаг та^апјо^, V. К. 708. о1.) и 21т§2ку-Кетег (Ма^уаг та^апјо^, ( VIII. К., 1182. о1.) Не стоји дакле мишљење Др. Ж. Миладиновића (в. Тумач повластица, закона, , уре^аба и других наређења срп. нар. цркв. автономије, стр. 14.), да је §. 5. сл. в.) деклараторије изгубио крепост. То је садржај збирке Емила Киша, коју је саставио из наших автономних уредаба и државних закона и других наређења о нашој цркв. автономији и ставио на расположење државним властима на мађарском језику. Преводилац је збирку на многим местима пропратио својим назорима, које је поцрпео из^георије В^ааМлгсћепШат-а. Дело заслужује ипак пажње, пошто је у њему систематски изложен делокруг свих автономних наших органа. Махна је делу та, што је преводилац у њему многа места из деклараторије и других старијих уредаба цитирао, која су међутим новијим автон. уредбама ван крепости стављена. Дело се само по себи препоручује по својој системи особито онима, који стоје у служби цркв. администрације у нашој автономији. Карлово 1903. Добривоје Николић свршени богослов.

Исправак. У 2. бр. у чланку: „ Лакше! ЈГакше!" рекосмо, да је наш народ на народне зборове ових иоследњих година издао на 100.000 К. У ту смо своту урачунали трошак од првог сомборског збора 1885. па до данас, дакле и последњег сомборског збора. Ну, сад смо се осведочили, да тај наш рачун ве бегае тачан, да је дакле погрешан, а што смо до тога дошли, имамо своју благодарност изрећи брату Јаши Мркшићу, ратару из Аде. Брат Јаша је био тако добар, те је у свом говору много што-шта рекао, што је просто неистина, ал то му не ћемо замерити. Он је ТО рекао с тога што су му вође рекле и упутили га , ; онако јавно каже, како би се могло рећи: ето како прави преставник народа — ратар — мисли о нашој автономији, односно о манастирима и њиховој манипулацији досадашњој. Но обазрећемо се на тврњу брат Јашину, шта коштају наш народ зборови у В. Бечкереку, Руми, Н. Саду и Сомбору. По рачуну брат Јашином, збор у В. Бечкереку кошта 140.000 К; у Руми 100.000 К.; у Н. Саду 100.000 К. Ова дакле три збора стадоше наш народ по рачуну брат Јашином 340.000 К. Узмемо ли, да је и збор у Сомбору, на ком је но речима „Заставиним" било најмање 5000 људи, стао најмање 20.000 К., то би дакле само четир последња збора стала наш народ 360.000 К, ако је т. ј. рачун брат Јашин тачан, односно, ако он зна шта је то 100.000 К. у опште, и ако он не држи хиљаде круна што-но реч за крушке, као што многи држе и узимају. Кад се пак држало за добро и корисно, да и брат Јаша говори онакав говор; онда они, који су га пустили, да онако говори, носе и одговорност за његов говор. Ако је истина оно, што је брат Јаша рекао за калуђере истина је и оно што је рекао шта народ стају поменути зборови. Дакле по тврдњи брат Јашиној, наш је народ издао само на поменута три збора народна, која не имадоше никакву другу циљ ни задатав, до ли, да моле, да се донусти држање народноцрквеног сабора; и кад на то беспристрастан Србин номисли, може л му се замерити, што мора да се запита: на кад је по тврдњи „За-