Српски сион

Рр. 6.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 185.

мназијама Хрватске и Славоније. Мајски пак сабор уништио је то незаконито и противрескриитуално наређење саб. одбора од год. 1890., те успоставио и још једном протумачио у истом смислу, као и сви досадањи саборв (?!), поменуто ваређење рескриптуално, које се тиче плате гимназијских про®есора. Није било до сада ниједног сабора, који би протумачио рескриптуално наређење у оном смислу, како је то некомпетентно учинио саборски одбор од год. 1890. (?!) и то нека је свима једаред за свагда речено. Изношењем споменутих неистина иде се на то, да се заводи наше јавно минтљење, које је и онако у многим необавештено, те се злонамерна тенденција овакових измишљотина и према горе и према доле не да превидети; а износити неистине јавно не доликује ником, најмање пак службеном листу црквенојерархијском, чији је уредник слуга божјег олтара и проиоведник вечних истина. —• У Карловцима 20. марта (2. априла 19ПЗ. (Збор проФесорски срп. вел. гимназије карловачк.) (с изузетком катихете Ивана Маширевића). Ово је у заграда превучено те је написано: долазе 13. потписа.* Да смо овакву „Изјаву" прикшга од кога дрттога, а не од 13 професора карловачке гимназије; ми бисмо је просто у кош бацили. А бацили бисмо је с тога, што у смислу постојећег тисковног закона, исправци жорају нешто друго у себи садржати, а не само просте речи „није истпна то, није истина то". Г. г. мора бити да су се сувише журили са својом изјавом, што се видст и из тога, што нас на основу „штампарског закона(?!)" позваше, да у првом наредном броју штампамо њихову „Изјаву", без да рекоше од које је године и под каквим насловом исти закон, као н да се позваше на дотични параграф из њега, који то налаже. Не морају г. г. професори имати правничког знања; ал тек од њн се може захтевати толико знања у том погледу, да су у стању разликовати „штампарскп закон" од „тисковног закона", ил као што се у Србији зове: „закон о штампи", и да првн жоже говорити о штампарнјама, а други о листовима. Како међу г. г. професорима има и два уреднпка; * Да се биди дакле ко је све потписао „Изјаву", ево ћемо ми навести имена цотписатеља: управитељ Васа Вујић; професори: Јован Живановић, Григорије Барусковић, Петар Нинковић, Стеван Поповић, Павде Марковић, Тоорђе Магарашевић, Милап Недељковић, Радивоје Врховац, Светислав Коларовић, Душан Сперњак, Григорије Лазић и Душан Котур. Наспоменути нам је, да су сва ова г. г. сем г. Котура били и 1892. проФесори у карловачкој гимназији.

то су бар они требали упозорити састављача исте „Изјаве", да нас не позовб да је штампамо на основу „штампарског закона", него на основу: „Закона о пораби тиска за краљевину Хрватску и Славонију" од 17. свибња (Мајај 1875., у ком се у § 16. вели: „У повремену тископису има се примити ва захтјев власти или посебника, којега се тиче, сваки исправак приопћених у њем чињеницах, и то у први или други лист или свезак, који ће изаћи након захтјева у том погледу стављења." Већ и по овом § не имадосте г. г. права позвати нас, да Вашу „Изјаву" у првом наредиом броју штампамо, све да је она исправак, а не проста изјава, без икаквог доказа побијања наше тврдње. Па и да нам на оне наше тврдње, посласте прави исправак са својим доказима, и тада је не бисмо по § 18. и. з. морали штампати, све и кад не бисмо имали за то разлога, а камо л кад имамо и сувише. И кад то не бисмо учинили, имао би прво да изрече пресуду редовити судац, јесмо л имали право или не, што га нисмо примили. Да смо се хтели користити овим §§., за извесно не би Ваша „Изјава" угледала света у нашем листу. Одашпљањем Ваше „Изјаве" |саборском одбору, да је прими у „Митрополијски Гласник", и нечекајући да л ће изићи у нашем листу; показасте н своје незнање, у тпсковним стварима а подједно и нешто друго. Пошто смо примили Вашу „Изјаву" од своје добре воље у свој лист; допустите нам г. г. да на њу ово приметимо. Обично се учитељи и професори називају апостолима народнима, што у истини могу и треба да буду. Узмимо да су дакле и професори карловачке гимназије у неку руку апостоли, ил напослетку да је међу њима само један прави ■— па звао се тај XIV. или X-™, ХШ. је већ био у Карловцима —; јасно је да попут апостола не би смели неистину за истину протуривати, односно туђу истину за неистину проглашивати. Христови апостоли и ако беху већином неучени људи, ипак не беху брзи на речи и твору, те што су написали и учили, прво су добро и добро прокували — истина они су уз то били озарени и духом светим —, а данашњи —- бар карловачки — не држе се тога принцппа, што ће се понајбоље видеги из следећега. Сад да л се ово што ћемо навестп нма приписати општој нервозности, којој су понајвећма изложени и склоњени гимназијски професори, или чему другом; не ћемо да испитујемо. Доста, да је учињено нешто, што бар професори нису смели никако учинити. Да пређемо на ствар. Г. г. професори, њих 13 са управитељем, управо дакле онај број, колико је било Христових