Српски сион

,СРПСКИ СИОН"

С тр . 169.

шта, те да се и вама не врати жао за срамоту, јер ни)е у Сржтву само ваш во/ј"а да уме увређену част брапилии. Уму њу да бране и други, па и оне „просте." Када су у XVIII. веку српски калуђери за време иатријарха Арсенија Јовановића Шакабенте и митрополита Павла Ненадовића, а и пре и после тога, одлазили у Беч, где су по више година проводили, не по хотелима с великим дневницама, једућк бифтеке и пијући пилзанско пиво, него сиротујући о свом руву и круху, идући и пренемажући се од Понтија до Пилата, док су обезбедили царским граматама посед својих манастира, и бранили их од нападаја снахвјског, који им отимаше имање; тада их је српски народ благосиљао, а имао је и за шта, пошто није ничи.ја друга заслуга него калуђера и митрополита-патријараха, што је очувнно чанастирско имање. Оне манастире, који сиромашни беху, те не имадоше у своје време трошка, ког је подоста требало на своје обезбеђење; укинула је државна власт, као: Комоговину, Партош, Шемљуг, Бршљаницу, Св. Ану и Српски Ковин, и њих народ није могао одбранити и сачувати. А тако би било са већином наших манастира, да се калуђери не постараше да их обезбеде царским граматама и другим доказима. Шта више, народни сабор темишварски од 1790. најпокорније је молио у 1. тачци (првог разреда): „да се благоизволи калуђерима њихова права, добра и преимућства у очинску владатељску заштиту узети, с највећим страхопоштовањем препоручујући, да би Ваше ц. к. ап. Величество благоизволело оне манастире, који у смотрењу своје имовине, довољни повеља само тога ради немају, што нису земаљским законом прописане формалитете у своје време набљудавали (није баш то био свугди узрок, него су ту други обзири владали) свевисочајше с легалним новељама обдарити и потврдити, да би се тиме свако нападање у будуће отклонило"; на што је изишло превишње решење: „да манастири сами имају пожељена краљевска писмена путем илирске придворне канцеларије од преузвишеног трона молити". Не показује ли и не доказује ли и ово превишње решење, да су и дошле калуђери, а не народ шражили и молили да им се царским грамашама обезбеди иметак ? Ал за то истом темишварском сабору попут

мајског (1902.) сабора, није сметало а да ве закључи у принципу, да се од калуђера одузме управа, и „јавном народном управљању вручи", а пошто би за то требало доста времена, док би се што је потребно извидило и уредило; то се задовољило са обећањем манастира, да ће годишње на просвету народну — управо на семинар — давати 11.630 фор. Зар тако исто није могао радити и мајски сабор ? И само тако би се дошло- до извесног прихода од манастира за просветне цели, а и калуђери оставили у сво.јим правима. Наравно, да се ни у том случају не би они могли оставити без икакве контроле. Као што је мајски сабор од манастира очекивао намирење свију повишених њиме плата учитељима виших женских школа, професорима препарандија, карловачке гимназије и богословије, и разних милостиња; тако је исто и темишварски сабор био издашан с туђим џепом, разрезавши велики намет на архијереје и манастире, дочим је на све цркве разрезао само 8458 фор., ослободивши свештенике и општине од сваког намета. Како је на темишварском сабору изнимно дотадашњем обичају и постојећем наређењу, било и 25 сриских спахија, то су неколицина од њих поднели сабору изјаву, да ће и они на семинар једном за свагда дати 7.900 фор. (страшна свота!), ал иод условом, да им се даде право да могу они предлагати питомце за семинар. Пошто је нитање о праву кандидације већ било пре тога решено, и сабор није га хтео мењати; одустали су од тога свога обећања. Како у осталом није ни дошло до умишљеног семинара; то је цео закључак саборски о издржавању семинара отишао у ветар. За карактеристику темишварског сабора не ће бити с горег, да поред познате лаковерности његове, који ни за што друго није био ни сазван, до ли да Беч њпме држи Мађаре у шаху, што је српском лаковерношћу и постигао, а кад је Арапин учинио своје, добио је за награду „цвоњак", наводимо за сада само ово. Земунски посланик Јован Максимовић, градски чиновник — виртшафтс-фервалтер —, у писму своме од 16. Септембра 1790., јављајући својим бирачима, што је цар Леополд II. писао сабору, и шта је све у њему Србима обећао, које се писмо по речима Максимови-