Српски сион

гр. 7.

„срдски саон.«

с тр . 197.

Сабор је изменуо оно наређење одборско још на горе, закључивши, да парох само у том случају може бити изабрат, ако једногласно, без кандидације буде изабрат. Истина, Мандић је у свом нацрту ставио био, да су по сеоским општинама пароси председници, а само да варошке општине бирају себи председнике, које је наре^ење одбор изменио, а изменио гаје на жељу комесара генерала Филиповића. О тој измени прича Мандић ово. Пошто је прво врло умесно окарактерисао генерала Филиповића, рекавши: „— Генерал Филиповић имао је јасан поглед на све ствари, и владао је потпуно над васколиким расправним материјалом. Располажући пуном влашћу царског комесара, спајао је он у себи све особине, у којима се огледа вештина председникова. ФилииовиЛ је знао шша је хшео, а шшо је хтео, шо се увек и збило по његовој вољи а , рече: „—- — Ц. к. комесар на^е, да у мом предлогу (т. ј, да буде бираних и небираних председника) нема принципа, и да се њиме нагиње на протесшантске институције (на ово мислим рече у примедби — да ми није нужно дати разјасњења), и изјави, да би по његовом мишљењу најбоље било, да се председници у свима црквеним општинама избо • ром постављају. Архијереји (осим епископа Кен^елца) са свим су се пасивно у овом питању држали, и тако буде закључак по интенцији ц. к. комесара донесен". (Можда се — рече Мандић у примедби — барон Филиповић не би тако заузимао био, да се у свима црквеним општинама избором постављају председници, да није у оно доба још постојала војничка крајина, те му се по свој прилици није свидило: да свештеници већ по звању своме по свим селима и у Граници заузму председништво у црквеним општинама") (1. с. 23/4.). Из којих је пак разлога био др. Св. Милетић за слободан избор председника, види се из овог његовог говора: „Ја се — рече — слажем са редакцијом, на коју су и оба одбора и на коју је и Његова Светост Патријарх у синоду подпуно пристали. Да је изречено као принцип

„свагди је парох презес", онда би било разлога против бирања; ал кад се већ сишло с тога терена, онда би то било само из призрења опортунитета, да овде — у вароши — друкчије, а онде '— у сели — друкчије буде. Ја се не слажем с опортунитетом. него се држим начела и у том оћу да смо конзеквентни: Можда то с почетка неће бити добро, ал ће се брзо показати, да је принцип слободе прави и најбољи. Боје се, да ће политична власт имати уплива у избору. Не тајим. да сам се спочетка и сам бојао. Могуће је да ће бити тога уплива на многи мести; ал ако буду тамо наше власти, оне неће злоупотребити тај уплив, ако буду туђе, неће се наш народ тако лако дати повести. Ако се и да једаред, па се опече, неће се више дати; и увек има начина тога уплива отрести се, и лека наћи. Ако се цивилно лице с влашћу слаже, парох ће контролирати. Ал шта онда — ако свештеници подлегну упливу томе као презеси обштине! заштићени и цивилном влашћу и конзисториумом; особито кад ће им полит. власти купити и плаћати дотацију. Одкуд тај стра, да неће више свештеници бити изабрани. То је баш рђав знак по свегатенство. И до сада су били свештеници — — па обштине гледаше да их се отресу. То је врло жалостно изкуство. Гди су они били, ту се арчило. Свештеник са два тутора чинио је, шта је тео. Што се каже не знају наши људи писати. Нужда ће их на то гонити, да се отресу свештеника. А друго, мало је обштина, гди нико не зна писати. Спомињу се Лутерани и Калвини, код њи све зависи од закључења, свуда решава мајоритет, и о начину одправљања службе. Онде могу допустити, да извршење тога буде парох, а не код нас, гди свештеник јиге с1гапо оће да управља.'' „Ваш зато, што свет наш није изображен, не треба да је ко привилегиран презес; онда немају начина отрести се оног, који није добар; ал кад имају право избора, могу га се ослободити и отрести. Оћемо да у великим местима бирају презеса; а ту баш нема опасно-