Српски сион

С тр . 242.

.стиски сион.*

Б р. 8

од којих се највише уставило по Перни, Блатуши, Чемерниди, Вргину Мосту, Бовићу и Стипану. Служећи и аргатујући бискупима и опатими, пролијевајући крв у борби са Турдима, борећ с.е у својој пољопривреди са лошом конфигурацијом тла, вегетирајући само за онда у културном животу, стојећи вбог немања школа далеко од просвјете — народ је овога краја издржао и прекужио многе и многе горке часове, који су га само све више п јаче прекаљивали у његовом вјерском и народносном чувству, те га до овакове љубави светој му вјери прађедова довели и у њој учврстили. Духовним и културним ироцесом његовим управљаху црква и њепи свећениди ; јер једина ова два фактора бјеху сав културни строј, који је народ овај подизао из опште стагнације, у вјери га одржавао и кријепио, интелектуално и морално га јачао те га тиме у мору туђинства сачувао од културне и друге пропасти. Данасје православна и српска свијест овога народа тако жива и јака, да у томе овај народ може достојно служити ва углед другој својој православној и српској браћи, која су у сретнијем етнографском п политичком смјешгају. Ко се жели о томе увјерити, нека нас обиђе, нека зађе међу наше врлети, гђе смо се на доста лошу земљишту смјесгили; нека нам обиђе школе наше, п ако су комуналне, у вјерском васпитавању, у познавању српске повјесннце не застају нам оне за нашим вероисповедним школама. Загледајте нам наше толике лијепе обичаје; зађите у наше црквене зборове; погледајте нам нашу ношњу народну, у којој ћете заман тражити „лакованих цииелида", „шаренпх блуза и рекла", „пинта" и друге „модерне натруне", коју би можда нашли у по неком српском крају. А дођите нам најпослије и на наше изборе српске, гђе не можете наћи нп радикала, нп либерала, ни клерикала, ни самосталаца ни других политичкпх странака, које нас све више и јаче раздвајају, те које п нехотице, али сигурно, воде до српске — неслоге и раздора! Ту је само Србин, јака народног и вјерског осјећаја, вијерни и добри син своје свете му матере цркве, за коју „главу даје". Јест; не може нам се и не смп|е ни с које стране пребацити. да нас је бура полптичких странака можда ослабила — није, јер такови „вјетрови" не попирују код нас. Био сам на Томину неђељу у Бовићу на збору. То је први годишњи збор у овом крају. Како је дан био врло лијеп, сгрнуло се ту много свијета, да положп „завјет" свој „Младој Неђељи", како је народ назвао бовићку цркву по другом храму св.

Васкресенија. Црква је бовићка једна од највећих и најсолидније грађенпх цркава у читавом другом банском регементу, а украсом својим друга иза глинске. Кад ступите у цркву и станете разгледатп њезин украс, морате заборавити, да сте у селу п сеоској црквп. Не знам чему ћеш се више днвити, да л' онпм красним одеждама, што су смјештене у два велика стаклена ормана, да л' оним скупоцпјеним утварима на часној трапези, да л' лијеппма иконама на пконостасу и онима, што у лијеиим рамовпма покрише стијене олтара и мушке цркве!? А све вам је то прпскрбио овој цркви ревни њезин служитељ парох Миле Стрика, којп је сав свој рад иосветио само цркви својо). Нека ми скромност овога узорнога свештеника не замјерп, да и ово споменем. Кад је парох Стрика год. 1877. дошао у Вовић, била је ова црква у најжалоснијим приликама, доста је да кажек, да је он на брзо по својем доласку умио смаћи 500 фор., с којима је дигао заплијену са црквених утвари, што су биле за дуг једном Србину трговцу заплијењене. — Године 1886. задесио је бовићку цркву голем ударац од пожара, који је све осим зидова претворио у прах и пепео. Садања црква обновљена је трошком од 14.000 форината, у коју је сврху висока влада даровала 4000 ф. а остало је парох Стрика знао наћи са свијух страна. Ниједна црквена утвар није купљена трошком цркве, већ су то све дарови побожних хришћана, међу којпма је било и браће римокатолика па и Турака, на које се је овај слуга божијега олтара обраћао. Лијепо су своју матер цркву даровали и радници из Амерпке, а и сам Мизлер у Бремену није могао да одбије молбу пароха Стрике, већ је и он приложио олтару „Младе Неђеље" своту од 100 К. Имајућ вазда пред очима спромаштво својих парохијанаца, а прожман врућом љубави према цркви својој и њеном напретку, парох Стрпка увијек настоји, да се црквенн новац што впше штеди за другу неку сврху, коју ми још данас не знамо. У разгледавању цркве и њених лијепих утварп брзо ми је нрошло оно вријеме од свете литургије, коју нам отслужише четири околна свештеника уз чиноначалство киринскога пароха Миле Лемајића. Црква је била управо нагрувана побожнога свијета, међу којем је знатан простор заузимао римокатолички народ из околине, који и иначе врло радо и многобројно полази ову цркву. По „причасну" поучпо је лијепом проповиједи парох Теодор Лукач сабрани народ у том, како треба да живи и ради у духу науке своје свете цркве. За пјевницом ли-