Српски сион

С1Р. 230.

Б?. 8.

бодно право избора пароха и протопрезвитера, без да је и у чему обезбедио какав уплив јерархији при томе, због чега су улазили и улазе у свештен ство, који нису требали ни смели ући. Он је не само пристао, да у чисто духовном суду у конзисторијама и митрополитско-црквеном савету седи */ 3 све " товњака, који у њима имају равноправ ност гласа са свегатеницима, него и све штеничке чланове, световњаци — епархијске скупштине — бирају слободно без икаквог утицаја дотичног дијецезана, па по томе често не само дијецезанове највеће противнике, него и највеће партизане, којима је пред очима интерес оне странко, која их је изабрала, а не црквин. Он је пристао, да су и у конзисторијама и у митрополитско - црквеном савету, председници дијецезани патријарх и епископи просте лутке, који у њима имају гласа само онда, ако су гласови подједнако подељени, и који морају да извршују просто све закључке њихове, па би ли они основани на учењу црквеном или не. И они су на тако уређење духовних судова пристали, дочим су духовни судови и у Восни и Херцеговини, а и у Далмацији уређени на основу учења наше цркве, те за то је тамо епископ и епископ, и нашто се он потпише и удари свој печат и број, за то он и одговара и Вогу и цркви и свакоме, дочим је код нас епископ прост извршилац туђих мисли и он мора да се врло често потпигае и на оно, гато се очито коси са учењем нагае цркве, и тиме да се често огрегаује о њено учење. За сва пак та супротна учењу нагае цркве уређења, носи одговорност нага епископат овамо од 1864. до 1875., у ком су добу она постала. Као год птто мање вигае зависи од људи, који су позвати да извршују и изво- / де поједине законе, како ће се они извр^ шивати и изводити, јер дочим је поред најслободнијих закона чињено којешта и највећа безакоња, а поред најнелибералнијих чињено понајбоље и највећа зако-

нитост вршена; тако је исто зависило од људи, који су имали на основу IX. зак. чл. од 1868. да донесу устројство саборско и уређење, да се и поред изреченог у истом чланку лутеранизма, колико толико спасе епископалан карактер ПраВОСлавне Цркве. Наставиће се.

Патријар Јосиф Рајачић и владика Платон Атанацковић Нриопштио Д. Р. (Наставак.) II. Што се тиче саме Аналитике. Г. Енискон Платон анализира почетак Писма Патриаршескога у коме Патриарх говори, да Његово Величество задржано себи право премјештенија Енископа употребљава са втечением Архиепискона у смислу канона, као што се и у дипломама царским иремјештеним Епископима даним то втечение Архиепископа напомиње и у том анализирању своме доказуе, да Архиепискон наш или Патриарх нема ни по канонима, ни по царским уредбама никаква втеченија ни у премјештању Егшскопа из једне Диецезе у другу, ни у постављању Администратора на упразнену Диецезу, на посљетку да нема ни у избору Еоископа гласа, дакле он одриче Архиепископу више, него што му је одрицала и сама Политика државна у она времена, кад је слобода цркве наше међу најтјешње границе стјесњепа била; и будући да је Архиеггаскоп у та времена као предсједатељ Сиеода заступао у таковим случаевима цјео Синод и предсгављао цјелу Цркву, којој је по основоположенију ондјешњега Самодржавија прјамо втечение у така дјела одузето било, то одричући Г. Еиискон Платон Архиепископу нашем право втеченија у така дјела, одриче Синоду и цјелој Цркви. коју је представљао Архиепископ у таким дјелима, право о содержанију и укрјепленију своме бригу носити и из његовога по н>еговој приватној користи равпајућег се изврнутога умствовања излази на посљетку и то, да је Његово Величество могло и Римске или Унијатске цркве Епископа иремјестити у