Српски сион

бр. 8

Стр 231.

нашу диецезу и римскога или унијатскога попа поставити за Администратора, а најносље за Епископа наименовати и нама наметнути, почем наша црква ние имала права ни непосредствено, ни посредством свога Архиепископа у така дјела Његовог Величества мјешати се, а како ние имала права, морала је биги задовољна са уредбама Његовог Величества, ма ове какве му драго биле. Тим умствовањем своим Г. Епископ Платон раздире сам своју утробу и ако је истина оно, што каже у почетку увода, да жели у „матерскима њедрима свое православне цркве спокојно умрети, онда га по томе умствовању његовоме, кога су у слова и дух слова убивајући, не можб православна Црква његова другачие сматрати, него као „самоубицу". Сад да видимо како стое јединствена мјеста тога умствовања. Одма с ночетка Аналитике каже: „да би достојно и праведно било навести те с. с. каноне по имену и по броју", по коима Архиепископ наш има втечение у премјештање Епископа, и за тим сам додае узрок зашто нису наведени, кои он налази у томе, што с. с. канони паше прарославне Цркве отњуд и недопуштају премј^штение Епископа из ^едне Диецезе у другу, сљедсгвително отњуд не сушчествују ни такови канонп, по коима би Архиепископу пристајало право представљенија у премјештању Епископа. Тако умствуе Г. Епископ Платон, али та ствар стои дру гојачие. Канони православне наше цркве не допуштају Епископима иремјештати се из једпе Диецезе у другу ради приватне особито материалне користи, или ради пустога суеславија његовога, нити допуштају ући у упразнену Диецезу тим путем коим је Г. Епискон Платон ушао у Бачку, као што је већ напред казано ; али кад нотреба и нужда каква цркве изискуе, да се кои важни Епископ премјести из једне Диецезе у другу, канони у таком случају остављају нраво Синоду сваке Митроиолитске области, по тој нужди цркве одредити премјештение онога Епископа, кои је кадар најбоље потребу и нужду Цркве измирити; такови су канони, кои су већ

напред наведени 14. Апостолски, 16. пом. Сабора Антиохијскога. I. пом. Сардикијскога и други. Ту потребу и нужду Цркве може сама Црква сама знати најбоље, зато канони и остављају то право премјештенија Синоду Епископа једне области. Његово Величество кад је задржало себи право премјештенија наши Епископа, никако ние могло цјелу Цркву изкључити из познавања и опредјељавања те потребе и нужде црквене у случаевима упразнени Епархиа, него је само ограничило то познавање и опредјељавање потребе и нужде на једнога Архиепископа, кога је оно држало за представника цркве и Синода у таким случаевима, и њему једноме као таковоме допуштало имати втечение код њега у та дјела, не забрањујући му у осталом приватним путем у споразумјение ставити се и са своим Енископима. У колико је дакле Архиепископ у сљедству ограничене те слободе наше у Цркви остављен Његовим Величеством, да у таким случаевима замења Синод и своју Цркву, у толико је и втечение његово у премјештању Епископа било у смислу горенаведени канона. Али Архиепископ има и право на то втечение и по другим канонима наше православне цркве. Премјештение Епископа из једне Диецезе у другу ние ништа друго него ли поставление или бирање новога Еископа у упразненој диецези. Поставление новога Епископа у упразненој диецези не може бити без Мнтрополи?а оне области, у којој се Диецеза упразнена налази, као што је то уређено с. с. канонима православне наше Цркве а имено 4. и 6. I. вселенскога Собора Никејскаго, 25. IV. всел, Собора Халкидонскога, 9. пом. Собора Антиохијскога и другима. То право бирања и постављања новога Епиекона за упразнену Диецезу употребљава Митрополит у заедници са своим подручним Епископима по основоположенију наше православне Цркве. Оно дакле втеченије, које је Његово Величество Митрополиту једноме, мјесто цјелога Синода оставило ири премјештању Епископа из једне Диецезе у другу, ние бивало по самовољству или по презентивном праву Митрополита, него је бивало цо дјеј-