Српски сион

Б Р. 9.

њојзи враћати зајам, послужиће за оправдање таког поступка и поменути случај нанчевачки. И овај пример показује, да ми Срби нисмо и не умемо бити људи од начела, па да нам је начело светиња, него ситничари и партизани, којима је принцип освета и партизанство, те није чудо,*што ми сваку па и најлибералнију установу, изигравамо и у своју партизанску корист употребљавамо, нити су за нас икакве установе и уредбе. У кр. рескрипту од 10. Авг. 1868. једино се у §. 32. П. А. вели, да „у скушитини може по нужди у појединим ванредним случајевима ирисуствовати изасланик конзисторпјални. Он заузима почасно место с десне стране председника. Он може, кадгод за нужно нађе, а да у самом решавању предмета не учествује, предлоге чинити. Он има председника потпомагати у наредбама, да се ред успостави и уредно саветовање постигне." Кад је у XVIII. седници саборској 19. а>ебруара 1865. био говор о овом §. [исти је у синодско-саборском предлогу био §. 31. и гласио је: „У скупштини може присуствовати и изасланик конзијсторијски. — — —На предлог комесара генерала Филиповића, стављеноје „ио нужди и потреби", а на предлог Милетићев: „за изванредне и поједине случајеве", и тако је исти гласио: „У скунштини може ио нужди [„Филиповићев уметак „и по потреби", исиао је у редакцији) у појединим изванредним случајевима присуствовати изасланик конзисторијални. —"]; тада је Милетић „у опште био противан њему, јер се не слаже с општинском автономијом", као да је слутио, да ће га јединац његов на зло употребити. По овоме је дакле власна конзисторија односно административни одбор само у скуаштинске седнице по нужди у појединим ванредним случајевима, изашиљати свога изасааника, а не и у одборске седнице. Црквена је скупштина заступство општине и контрола црквеног одбора, с тога виша власт може имати посла само са црквеном скупштином, а не и са одбором, пошто је црквени одбор за свој рад одговоран црквеној скупштини, из које је и изабрат. Па и ако .је црквени одбор одговоран црквеној скупштини за свој рад, има ствари, за које јој није од говоран, а међу таке ствари спада

избор црквених скупштинара, који посао он самостално обавља без икакве одговорности. По §. 16. П. А. кр. рескрипта од 10. Авг. 1868. бирање скупшткнара има бити под председништвом| председника скуиштине и у присуству месног црквеног одбора, који јавно руководи бирање. По §. 18. „По свршеном избору оглашује одмах председник изабране скупштинаре; ириговори против начина избора или против шабраних лица могу се само за 8 дана, од дана избора рачунајући нримати, иоје одбор решава." По овима §§. црквени одбор обавља изборе, а иодједно и решава о приговорима против начина самог избора, односно иротив изабраних лица, и против његовог решења на иоднесене приговоре, нема даљег утока. 8а чудо, г. др. Жарко Миладиновић у своме „Тумачу", тумачио је по где-где на дугачко и на широкз са свим јасна наређења, а код §. 18. није нашао за нужно, да ишта друго наведе, до ли: „Рекламација против скушптинарског избора има се извести за 8 дана од дана избора (дан избора се да како у овај рок не урачунава)". Да пак ни црквена скупштина, нити адмивистративни, па ни саборски одбор, немају права да решавају о приговорима иротив обављеног начина избора скупштинара, односно против изабратих лица, ил боље рећи против донесеног закључка црквеног одбора на поднесене у том погледу приговоре; ево класичног доказа. Кад је у ХУП. седвици од 18. Фебруара 1865. известилац одборски архнмандрит Герман Анђелић, прочитао § 17., који је гласио онако, као што је у рескрипту §. 18., приметио је, да је одбор изоставио из синодске редакције „а путем рекурса епархијска конзисторија." Том се приликом отворила ова дебата: Др. Милетић противан је да одбор решава приговоре, јер тако онај, који подлежи бирању, постаје судија својих бирача, но хоће да скупштина решава; а што се рекурса тиче, то право нека се да само оном, кога општина не прими. Наводи разлоге, и жели да се питања раздвоје, да ли т. ј. да о приговорима решава скупштина или одбор, па онда да се води реч о рекурсу. Гласови : Да се гласа. Волић вели да је боље да консисторија решава него скупштина. Милетић разјашњава да то не ваља.