Српски сион

Бг. 9. СРПСКИ СИОН Стр. 288.

шение Цркве к држави и њеном новом Правителству своим тј. уставним путем не одреди? Представление оно, кое је Архиепискон учинио у старом отношенију Цркве наше према Држави непододговорној канцеларии унгарској, у којој су владала основоположенија Апоњиева и коме нема ни спомена о Г. Епископу Платону не може важити у новим јошт не опредјеленим отношенијама Цркве к Држаки за пододго ворно Министерство Баћањиево, у коме владају начела Кошутова: и онда би тек колико толико значило, кад би тај Министериум по њему попуњење Бачке Епархие Његовом величеству предложио био, толико би бар требало, да Г. Епископ Платон зна и да тако пред светом не говори. На страни 30. каже Г. Епископ Платон, да је зато остао међу Маџарима, што ние имао с киме и на коме сироту своју малу паству духовну оставити и наводи примјер да је оставио био своју паству, да би подобан био Гускињи Матери, која је бјежећи на саоница од курјакова једно по једно дјете бацала да себе спасе, а кад дође кући од рођенога сина свога због тога дјела свога буде убијена. Али г. Епископ Платон показао је, да он ние остао да спасе своју малу наству, него своју приватну корист; јер док је корист та његова зависила од Маџара, дотле је и он био међу њима а кад је видео, да од Маџара нема ништа, и да корист његова не зависи више од њи, онда је оставио своју паству и побјегао онамо, од куд се користи својој надао, а о пастви ни толико ние радио, колико би могао био радити. Он је дакле доиста подобан Гускињи матери у томе, што је једно по једно основоположеније свое Цркве бацао Маџарима у руке да своју корист добие, или и у томе, што је једну по једну паству оставио, да 1 -воју корист спасе. Јошт само то једно незна, каква га судбииа чека за та његова дјела код куће. На страни 30. и 30. пита Г. Епископ Платон, зашто нисам ја од 21. септ. нашег до 3. окт. новога, јавио височајшему мјесту шта желим чинити с њиме, него сам га пустио епископовати све до нрвога Марта 1849. и дјела, која је он починио у

дек. 1848. иу Јан. 1849. топрв у ноемвр. 1849. за уништена прогласио. Да се нисам бавио око среће и благостања цјеле наше православне Цркве и цјелога нашег народа оним начином, коим сам се бавио; онда би можда био могао обраћати внимание мое и на то, али како би у онаким важним и великим пословима имао кад и помислити о правилности и неправилности Платонови дјела и коим би поводом био то чинио, кад мени ние ни јављено званично, да је Г. Егшскоп Платон уведен маџарским Министериумом у Бачку диецезу и да је он врховни управитељ наше православне Цркве, а шта је но новинама о Г. Епискону Цлатону говорено, оно ние било достојно тога вниманија; јер новине су јављале, да је Г. Енископ Платон маџарски владика и маџарски митрополит, па то је извјестно по томе било, да оно не важи и не може важити ништа у нашој православној цркви, што маџарски владика и маџарски митрополит чиии, дакле све једно је или да сам одма прогласио или да нисам јошт ни данас прогласио за уништена така дјела, која сама по себи не важе ништа. Он каже даље, да се морао на заповјест Његовог величества прихватити бједне Бачке, али треба да покаже ту нарочиту заповјест Његова величества, којом му се наложило да мора ићи у Бачку. Јер оно писмо на страни 33. и 34. Палатиново и Етвешово не заповједа њему да иде, него зановједа обшеству Бачком, да га морају примити. А оне рјечи Семерине на страни 33. показују да њега Министериум ние слао као православнога Епископа у Бачку, него као свој орган и зато се и он сам бојао да неће имати код Србаља никаква поверења. Цјеле те ствари ово је природно толковање: Г. Епископа Платона употребљавао је маџарски Министериум као свој орган, као свое орудие противу Србаља, а Г. Епископ Платон употребио је ту прилику и на своју нриватну корист и казао им је, да он не може њима као будимски владика у Бачкој и у Банату напредне услуге чинити, него би нуждно било, да се премјести и уведе дјејствително у Бачку Диецезу, то је дакле и учињено,