Српски сион

Стр. 336.

СРПСКИ сион

јвр. 11

НикиФором хорватским и Никанором раковачким, сослужашчи било персон свјашчеников и дјако* нов 10, по совершении же божественија литургии, парастос предцесором својим блаженоиочившим Г. г. Арх. и Митрополитом: Мојсеју Петровићу и Викентију Јоановићу, сингелу својему Павлу Георгијевићу, својим родитељем Ненаду и Јелисавети, такожде и господијам преставлшимсја: ЈосиФу от Монастерли и Атанасију от Рашковић, обрстером славне петроварадинске регементе ди®антерие бившим обдржати. Равноже заутра в недјељу по слишанију св. литургии народ нредстојашчи по обичају доволно поучавал. По обједуже изволил купно с Г. Партением Иавловићем, еп. посвјашченија, архимандрити и свјашченици, посјетити мон. Петковицу, гдје вечерњу слишавши, јали мало хљеба и пили чашу вина, и отуду касно повратили се в мон. Шишатовац. Сија визитација — — — — в мон. Шишатовцје в присуствии самога Их Висок. исполнисја Јунија 28. 1753. Партениј Павловић, епископ. Арсеније Радивојевић, Арх. митр. у Срему ексарх. Викентиј Поповић, архимандрит Атанасиј Исаијевић, игумен реметски. Наставиће се.

Писма Јосифа од Путника, владике пакрачког, Стефану Станковићу, архимандриту орахо• вичком. Прилог за новију историју црквену карловачке митрополије. Приопштио д. Р. 2 (Наставак.) 4. Љубезни Стефане! И тако сирома Видак (Петар ЈовановићВидак владика вршачки, умро 9. Децембра 1818.) по 6-то дневној бољезни отиде и паде, здрав сиј јако сокол, јако от топа ударен и сокрушен. Ја га никако прежалити не могу, и в Ј е РУЈ да губим сам себе. Сирома! бивши овде у берби, како се радовао, что сам сјемо дошао, да у мени искреног пријатеља близ себе имаде, и се несреће !

после 4 недеље отиде на вјеки разлучен от ирисних своих под земљу. Сви га жале, сви су га оплакали, но нико као Етгелац , који му је и надгробно слово говорио, које ћу ти с временом сообшчити. Јављајући ми смерт његову, овако почиње: „Није добро владико свјати ! разјарила се смерт, нак носи Архимандрите, носи владике! Леле и куку на мене и Будимскога* дошао ред." Јадикује, како је у нокојном највећег пријатеља и зашчититеља изгубио, и моли мене, да в мјесто почившаго с тљением спрјагајушчагосја, и во гроб снисходјашча, будем му тој, јегоже в нем потерја, да спадет пепел сјетованија со сједини јего. Боже мој чудне несреће управ у ово време. Епископ је Бачки** на путу исцјеленија, но да је по несрећи и умрео, у ови обтојателстви, ја сам се већ о чисти Епархија сербски на вјеки прекрстио. Вершачко свјашченство т. ј. протопрезвитерат, конзисторија и краљева варош, с њекими обшчествами рекурирали за моје у Вершец премјешчение. Благо мени, кад се за мене отимају. Ја сам Архиепискону за ову Епархију, поводом ове ваканцие, моје мњение и намјерение сказао — и молио га, да за моје премјешчение дјела — јер она Епархија и кућа заслужује, да. је с Славониом промјеним — рго сИвЈгаспопе е! Мепс1о 1етроге прилажем мње сообшчени рекурс вершчанов. — Кајзер секретар сопс1рћ 'ао, лепше и благородние молити се не може. Овде се ала СггоГ живи, мој кухлрехнунг, хотја да се и овде као и у Славонији всја за кухину вуку, за ова три месеца већи је, него у Славонији за цјели год, а ктому вина, ништа некупујем, јер је конвенцирато, а род мој, нарочито же мати снабдјела с многими, које се у оно доба добити није могло. Втори дан Божића, био је код мене велики тафл, да имаш поњатије, какови људи овде от нервенствујушчих живе, прилажем исту цедуљу по којеј пединтер Гавра нпгИгао. Нерви дан у Сербској церкви на обшчеје удоволствие служих, и предходјашчу долгому слову, ја с амвона краткое поздравление здје приложеное на изуст рекох. Твој Чича Путник с. р. В Арадје 28. Декемврија 1818. * Дијонисије Поповић умро 28. јан. 1828. ** Гедеон Петровић, умро 10. Новембра 183?.