Српски сион

Бр. 11.

СРПСКИ

СИОН

С тр . 841.

тивне разлоге побије, да с тога он свој гхредлог натраг повлачи. Овај саборски штатут о избору митрополита и патријарха на основу превишње одлуке од 1. Маја 1875. не доби потврду. Не доби пак нотврду из ових разлога: „— јер у њему нема спомена о Нашем и до сад вршеном нраву у погледу наименовања администратора за време упразњене митрополитске и натријарашке столице; јер у њему вршење Нашег највишег надзора преко Наптег кр. комесара о законитости избора митрополита-патријарха није јасно изражено, а о посредништву Нашег кр. комесара прв поднашању обављеног избора Нами и при саопштењу Нашег највишег решења о томе на сабор — најпосле ири свечаној инсталацији од Нас највише потврђеног митрополита-па тријарха у натријаршеску столицу — нема спомена; јер се у њему намера садржава, да се изберивост митрополита-патријарха и изван круга епископа, којн стоје под карловачким архиенископатом и грчко-источном сриском митрополијом рашири; јер се у њему захтева, да се митрополитско патријарска столица од дана упразнења најдуже за 3 месеца неодложно нопуннти има; на нослетку јер у њему није изражено и до сад вршено и у сумњу никад недоведено право, да избраном лицу Наше највише нотврђење одрећи и у таковом случају нов избор наредити можемо, из кога пре тога одбијено лице искључено ОСТаје." (Свршиће се.Ј

И њу би! Из извештаја седнице сабореког одбора од 11 — 16. Децембра о. г. (в. 10. бр. „Митрополијска гласника и ) види се, да је једногласно усвојен предлог многопредлагајемог г. др. Мише Михајловића, да се „умоли св. Синод, да прогласи митрополијску библијотеку народном, и уступи је под управу саборском одбору, да би приступачнија била публици, а нарочито онима, који се баве истраживањем повесничких података". Као новајлијама и људима амбициозним, не

може се замерити члановима „мајског" саборског одбора, што показују вољу да поред и онако нагомиланих и тако рећи несавладивих послова, натоваривају себи еве нове и нове послове. То им се не може замерити, и ако се претоваривање послова у опште није нигде показало као корисно, ал им се може замерити то, што они не ретко желе приграбити у своје руке и оно, на што немају права, као н. пр. захтевање, да им се повери и управа фондова гимназије карловачке и новосадске, на што им је довикнуто „себи руке"! Даље им се мора замерити, што при донашању предлога и закључака много не разбирају о фактичном стању саме ствари, него чине предлоге и закључке онако на сумце, од ока и по наговору нових пријатеља и једномишљеника. А тако тек не би требао и не би смео да ради наш највећи автономни орган. Лепо би било и похвално, што је саборски одбор умолио св. Синод, да допусти да се митрополијска библијотека прогласи за народну библијотеку, да је он својим радом досадашњим показао, да је њему до ствари стало а не до личности, те би се могло држати, да је и горњи његов закључак потекао из те побуде, и да би од остварења његовог било какве веће користи по опште добро. Ал кад се узме, да је он попунио архиварско место са неквалификованим човеком, а тако исто и статистичарско-уредничко, да трпи, да ни архивар а ни статистичар - уредник, не раде оно што треба да раде, него са свим нешто друго, а особито први, чему је доказ и то, да до сада није ништа користио науци, а да и не говоримо о онаком „самосталном" уређивању званичног листа; не треба се чудити, што јејасно као сунце, да је и горњи закључак учињен ли с тога, да се опет какав инвалид ухлеби. ТТТта ће и какав ће закључак донети св. Синод на поменуту молбу саборског одбора, не знамо, ал знамо то и тврдимо, да је г. Михајловић рекао нешто што не стоји, о чему се требао прво известити, а на име, да митрополијску библијотеку треба прогласити за народну с тога: како би иристуиачнија била иублици, а нарочито онима, који св баве истраживањем иовесничких иодатака. Та тврдња г. Михајловића не стоји. Митроиолијска је библијотека и даиас сваком иристуиачна^ иа и истражиоцима твесничких поцатат,