Српски сион

Стр. 404

СРПСКИ сион

В р . 13.

Дође л' једном у положај онај Грујићев „трећи", да у томе изрече своју пресуду, не ће је моћи ни он друкчије изрећи. Држимо, да смо довољно доказали, да саборски одбор није био властан укинути закључак арх. адм, одбора од 15. Априла, који је са свим основан на закону и уместан. Да видимо сад како стоји са поделењем „најстрожијег записничког укора" Његовој Светости, као председнику административног одбора. Према нанред реченом о одговорности административног одбора, јасно је да он није одговоран саборском одбору за свој рад, те по томе саборски одбор није ни властан подељивати укор председнику његовом, све да је случајно поменуто рађено у административном одбору под председништвом потпредседника његовог, а камо ли што је рађено под председништвом самог председпика Његове Светости, коме као таковом, није властан да суди саборски одбор, састављен из већине световњака, и то да изрече нресуду без нретходне истраге, него је њему властан да суди ако се огреши о поетојећа наређења као председник енархијских власти, на основу §. 15. IV. одсека системе конзисторијалне од 5. Априла 1782. екстрајудиционална комисија, односно св. архијерејски синод. С тога је подељен Његовој Светости „најстрожији заниснички укор" не закоиит и не важећ, због чега ће држимо његови изрицатељи морати одговарати и свечапо повући га. Да се види разлика између „хајдучког саборског одбора", и данашњег радикалског, навешћемо ово успоређење. „Хајдучки саборски одбор" видећи, да се у Вршцу ради којешта, изаслао је 1899. из своје средине поверенство са вскир. г епископом Мироном Николићем, да се на лицу места увери о нравом стању. По обављеном извиђају и прочитаном извештају, усвојио је саборски одбор овај предлог истог новеренства: ,,Дошто из сииса. који саборском одбору стоје* на расположењу, из података извршеног извиђења и из извештаја, које је истражно поад|)е1#е^в>о на том основу предложило, несумњиво ј произлази^ да је управа вршачке епархије у |

сваком погледу протуправна и незаконита, те да тамо несвесно стање влада, пошто је то већ у толикој мери утицало на верске осећаје и морал у тој епархији, на њену автономну управу и њене имовинске интересе, да је саборском одбору постало већ готово сасвим немогуће, да у својем надзорном и контролном делокругу успостави и у њој правни рад; пошто се прави извор том стању налази једино и искључиво у самом епархијском епископу госп. Гаврилу Змејановићу (који ■ би имао бити најпозванији чувар правног реда у епархији и који је председник епархијских органа) и у његовом протуправном држању, у његовој радњи против закона и у његовом пропусту званичких дужности, које га чине с једне стране непоузданим на челу епархије, а са друге стране неспособним, да у моралном и правном погледу епархијом даље управља; пошто даље саборскп одбор у властитом делокругу према епархијском епископу нема нити дисциплинарне власти нити других законитих средстава, да га принуди на испуњење законитих дужности и да га суспензијом или свргнућем учини безопасним за цркву и автономију; пошто најпосле саборски одбор нити у моралном нити у имовинском погледу не може преузети нити носити одговорности за недогледне штетне последице жалосног стања у вршачкој епархији; Предлажемо: да саборски одбор изволи све списе, истражне податке, поверенствене извештаје са својим исцрпним извештајем, предложити св. архијерејсксм синоду са пуном поштовања молбом, да благоизволи у властитом делокругу и колико је год могуће без одлагања поступити против г. Гаврила Змејановића епарх. епископа вршачког ради очувања вере, морала и автономног правног реда у српекој православној дркви ове митрополије." По нрочитању овог закључка, довикнуо је г. др. Јован Радивојевић Вачић: Није могуће! Јесте, одговори вскпр. г. епискон Змејановић, који га је нрочитао, а г. др. Славко Милетић, благоизволео је рећи: Безобразлук! 1902. изгледало је радикалима за немогуће и за безобразлук закључак саборског одбора, што 1е учтиво умолио св. архијерејски еинод, да у свом делокругу изволи поступати против вскнр. г. епискоиа Змејановића, ради очувања вере, морала и автономног нравног реда у срнско нравославној цркви карловачке митрополије; а 1903. њихов саборски одбор изриче Његовој Светости као председнику арх. адм. одбора најстрожији заниснички укор и то