Српски сион

С тр . 388.

ОРПСКИ сион

В р . 13.

пада право председништва у епархијској скупштини." Пре тога је г. Миладиновић код § 13, деклараторије од 16. Јулија 1779. рекао: „Данас ваше нема места по саборском устројству (§§. 9. 12. 21. и 22. саб. устрој• ства) именовању администратора митрополије. У пракси се противно ради, но пракса та је противзаконита." Код §. 19. је г. Миладиновић рекао: „— — Управу удове епископије поверавају канонн клиру исте епархије, а ако не би било таквог клира, уирављао је митрополит. Управигељ епархије но канонском праву постављени зовесе лшпдатар". „Међу тим ова установа говори о администраторсшву и адмглпистратору еаархије, кога у смислу §. 20. декл. ове именује владалац. У пракси се именује најпре мандатар, па после неког времена именује световна власт адм. епархије и то обично у особи самога мандатара. Огуда се рађа питање: Да ли таква пракса одговара автономним наређењима? Ако се узме у обзир деклараторија, онда се мора држати, да је таква пракса закоиита. Но посгоји ли и данас то наређење деклараторијално? Саборским устројством од 14. Маја 1875. уређена је српска црквено-народна автономија у оквиру закона државних, па то устројство не познаје више установу администраторства, те су по том одредбе §. §. 19. и 20. декл не само анахронизам, већ су и стављене изван снаге саборским устројстом". На основу таког тумачења, ставио је г. Миладиновић § 20. декл. ван крености, који данас не важи. Код §. 12. саборског устројства, у ком се вели, да ако је патријарашко-митропо ■ лијска столица упражњена, да је председник сабору, најстарији епископ по посвећењу, рече г. Миладиновић: „ По томе адмипистратор не може председавати сабору, те је и то један доказ, да администраторима више места нема. Ј По тврђењу дакле г. Миладиновићевом данас — поред сабореког устројства од 1875. — нема места администраторима ни у митрополији патријаршији кад је митрополијско-патријарашка столица упражњена,

нити у епархијама кад је владичанска у пражњена, и чим им нема места, не припада им по томе — све ако у пракси, неоснованој на саборском устројству, и постоје — председништво у епархијским скупштинама. Да је г. Миладиповић при писању свога „Тумача" био мање адвокат, који неретко умеју и да зажмуре кад наиђу на који §. који им не годи, те преко њега ћутећки пређу, кушајући срећу, да л ће га и дотични реФерент превидети, и служе се §§. који им иду у рачун, и којима би се дало бранити њихово становиште да није оног ћутећки пређеног §. који га обара; уштедио би себи наведено тумачење. А уштедио би га себи с тога, што је добро знао, да поетоји на жалост у саборском устројству и §. 28., који јасно и гласно вели: „Постојеће до сад у крепости уредбе и наредбе, остају у својој крепости, док се законитим путем не промепе или другима не замене; на против оне, које су, и у колико су овоме устројству противне, стављају се ван крепости " Како у самом саборском устројству, тако и у другим уредбама што их је наш народно-црквени сабор донео, а круна потврдила, нема спомена о укидању администратора по упражњену митрополијскопатријарашке односно владичанске столице; јасно је да и дан-данас важи наређење деклараторијско у погледу истих администратора, на ком се основу у подобним случајевима и данас постављају администратори односно магтдатари. И чим дакле и једни и други постоје [што постоје, томе су криви наши народно-црквени сабори, који су мислили да изиграју круну својим „потнредседницима", и избегавањем спомена о администраторима. Што се и код нас јасно и гласно не рече, као што рекоше Румуну у свом штатуту у §. 98. „За време упражњености епископске столице врши епархијске послове конзисторија у складу са црквеним установама ," а које наређење важи и кад је упражњена митрополијока столица?], питање је, да ли они имају право председавања и у епархијским скупштинама, као што га имају и у епархијским одборима?