Српски сион

Б р . 13.

СРПСКИ СИОН

С тр . 389.

По тврдњи г. Миладиновићевој, њима то право нккако не припада, него нраво нредседништва у њима припада изабратим потпредседнидима епархијскпх скупштина. Како су наши радикали, почевши од „данашњег" најжешћег радикала г. др. Николе Ђурђевића, пз до брат Пере Лунгулова, највећи противници „аналогних примера" — кад им ови не иду у рачун —; био би узалудан посао, да аналогним примерима доказујемо, да истим администраторима односно мандатарима припада право председавања и у епархијским скупштинама. Ми ћемо за ту своју тврдњу притећи другом доказу, против кога не ће моћи ни г.г. Ђурђевић ни Миладиновић опонирати, ако су у истини данашњи наши овострани радикали наследници Милетићеви и његових начела, за што се свегу — нуку — издају. У Новом Саду — тадашњој српској Атини — је одржана прва еиархијска скуиштина 11. Октобра 1871. Олис је њен изишао у бр. 120. и 121. „Заставе" од те године. У почетку се вели: „Данас је у часова пре подне отворена епарх. скупштина у дворани гимназијској. Скупштину је отворио архимандрит Анђелић, администратор епархије бачке, кога је довела изаслана депутадија од три члана у поменуту дворану. — —". И ако је у истој скупштини присутан био и др. Св Милетић, и др. Јов. Суботић, др. Ника Максимовић, др. Лаза Костић, чланови сабора од 1870., који је донео привремено уређење епархија, те по томе и најбоље знадоше дух самог чл. ХУП. уређења; не само да нмко од њих није протестовао нротив тога, што Анђелић администратор нредседава него је скупштина „на свршетку на нредлог свештеника Чолића изјавила и у записник увела благодарност председнику г. Анђелићу — —". Може л бити класичнијег од овог доказа, да је но привременом уређењу епархија од 1871. за време упражњене владичанске столице администратор председник епарх. скупштине? Ако ико, уверенисмо, да ће по „данашњем" свом радикалству г. др Никола Ђурђевић рећи: шо не сшоји! Наравно, ми се од првог дана његовог '

ступања у саборски одбор, не осврћемо на његово мишљење, пошго је он до сада у више пути показао, да се он слабо осврће на иостојеће уредбе и аналогију, него се осврћемо на тврдњу ладнокрвних Србаља, којима ће и номенути пример довољан бити за истинитост наше тврдње, да администраторима упражњених владичанских столица принада право председавања у епархијским скупштинама. Ну, за још бољу потврду те наше тврдње, навешћемо још и овај нример. У 120. и 124. бр. „Заставе" за 1871. наведен је записник епархијске скупштине архидијецезе сремско-карловачке од 7. Октобра 1871. у ком се у почетку вели: „Његова преузвишеност г. Арсеније Стојковић, администратор српске патријаршије, отвара скупштину у 10 сахати пре подне, разлажући какав је задатак њен и нозива чланове да се конштитуишу." Иста је скупштина и држана под његовим председништвом. под коју се као такав и потиисао, и на предлог Стеве Симоновића стављено је уз бурно живио у записник „да се председнику ЕЕ>. II. Арсенију Стојковићу стави захвалност, што је ваљано и мудро руководио, да је скупштина многе и разноврсне предмете за тако кратко време свршила." И у истој је скупштини било неколико чланова сабора од 1870., који је донео привремено урвђење епархија, а да и не спомињемо самог администратора Стојковића, под чијим је председништвом исто уређење и донешено, и који је по најбоље могао знати смисао и дух чл. ХУП. истог уређења. Наравно да г. Ђурђевићу, не ће ни овај навод импоновати, и да ће он и на даље остати при својој тврдњи: то не сшоји! Да и мандатарима припада право председавања у епархијским скупштинама, нека послужи за доказ следећи класичан доказ. 1871. Марта 28. и 29. одржана ја темишварска епархијска скуиштина, чији је опис изишао у бр. 41. 43. и 44. „Заставе" за исту годину. У истом се вели: „— — На предлог Ђоке Димитријевића — за њега бар не ће моћи рећи г. Ћурђевић, да је натрашшак,