Српски сион

Б р . 17.

СРПСКИ СИОН

С тр . 521.

Као што се огледа добро уређење једне државе у томе, ако од врховне до најниже власти свака врши савесно своје дужности и права, односно ниже извршују наредбе вшне влапти; тако се исто огледа добро уређење и једне цркве у томе, ако су у њој власти такве власти, односно тако по, ступају. И као што се у добро уређеној држави не може и не сме трпети и не трпи, да поједини чиновници — па и они највиши — врше по својој вољи, како хоће и коју хоће наредбу више власти; тако се исто ие сме то триети ни у управи једне цркве. Ово довде речено, тиче се чисто званичног дела „Сриског сиона", ко.ји се део на жалост због нанред речених околности није до сада онако вршио, као што би требало, и као што смо ми замишљали, да ћемо га вршити. Једино нас теши то, што за то није до нас кривице. Да пређемо сада на други незваничан део листа, т. ј. на иретресање автономних потреба и јерархијско - црквених ствари српске православне митрополије карловачке. Како је код нас овамо од „мајског сабора", што-но реч иаступила друга суђаја, која се но свом темиераменту и младачком жару, слабо обзире на постојеће стање и нрилике, и која заборавља на делокруг своје власти и задатка, што најбоље показује и доказује и с&м са свим супротан назив, који назив и принципи његови не могу имати места за место на коме је; није чудо, што смо у више пута изазивани бивали, да станемо на пут и да се одупремо изведењу и онога, што би било штетно и што се не сме једнострано извађати. А неретко смо бивали изазивани, да прокритикујемо и по неки њен рад, ког смо држали за штетан по цркву. Грешили бисмо, кад не бисмо иризпали, да је и нас супротан темпераменат по некад што-но реч, истерао из такта, те смо у одбрани пожешћи бивали, ал нам се не може пребацити, да смо се икада служили неистином и извртањем чињеница. Како нам се шо с неке стране замерило, то да би и такове замерке избегли, постараћемо се, и то не из признања

какве своје кривице, него поглавито с тога, да се уверимо, да л је баш шо био разлог за нереспектовање виших наредаба, или пешто друго, да се у будуће свега клонимо, што би осетљиви могли за замерку сматрати, ал за шо ~ћемо и на даље најенергичније бролшти сваки намадај на једнострану измену и нересиектовање иостојеЛих уредаба; сваки незаконити рад и некоректносш наших црквено-автономних власши, и расирављаши као и до сада автопомно-јерархијска иитања, на основу учења и уре^ења наше цркве и ираве иотребе народне. А да то и тако радимо, захтева од нас и интерес саме наше цркве и јерархијски њен устав, на које се данас врло често на најнедостојпији начин напада и који се омаловажавају, чему ако се не стане на пут, прети им обојима највећа опасност. Ако ико, јерархија и свештенство не може и не сме допустити да се преко цркве и на црквеном пољу, терају скривено нолитичне тенденције, чему имамо и захвалити, да за толико година не могосмо средити нашу црквено-народну автономију. Доста је било експериментисања, доста је било увијања и претварања, јер све наше увијање и претварања провидило се горе, због чега и зазираше од наших сабора и не вероваше им. Једном треба да се отресемо помисли, да су данашњи наши сабори оно, што бејаху до IX. зак. чл. од 1868. Дотадашње је саборе аустријска политика употребљавала за своје циљеве, те им је по свом интересу час давала црквено-народни, час политични карактер. По IX. зак. чл. од 1868., данашњи су нагии сабори чисто црквени сабори, на којима се имају расправљати само црквене, школске и закладне ствари, и само ако у том смислу и правцу узбуду наши сабори радили, можемо се надати успеху од њиховог рада, иначе, играћемо се сабора и од сада, као и до сада, и трошити у залуд хиљаде, које бисмо могли на много корисније ствари употребити. Крајње је дакле време, да то једанпут и ми увидимо, и да по томе поступамо. Ако држимо и мислимо, да ми треба и