Српски сион

Б р . 19.

СРНСКИ

СИОН

С тр . 587.

того ради тогожде ПатрЈарха Арсеша 1и>анновича, ради Гавденннх -б Его добродћтелен и премногихх таковаго Предстателн достоиннхђ дарш†дВшеввБ1х и укратенш, хаснна такожде в^домости и учеша, житЈнже и нравшвт. чистоти, такожде за постоннное Его к' Намт> ВлаговМнство, и вгћрв! ревноств в' различнб 1 хђ приликахЂ предобро иск8шенн8ш, и по уповашго Нашемб и до последка такожде б8д$ш,8го, 0 истинаго Нашего знаша, здраваго сов^та, и воли Влагоразс В днбш , и Ш власти Нашел Полности и Агторитета височаишаго не токмо в' патр1аршеском -б достоинств^ милостиво потвердихомгБ, но такожде дМствителн&о сверхВ цблаго клера и Народа расфанскаго в' Кралевинахт> и Провинцјдхг Нашихђ наслЗЈднмхт. жив8ш,аго Главб Церковн$к> и Митропол1та назнаменовахом -б, и наредихомт., 1акоже Его силого настолш,аго милостиво потверждаемг, и поставлаемЂ, такожде да аки Ш Наст> правилно потвержд/шнБга Патр1архт> и поставленнБга Народа 1ллирГческагцЈ или расц1лнскаго восточнбш церкве греческаго закона митрополитт, или Арх1епископт> под% влас г Г1го всл церкве и закона своего Митрополитскаго зваша совергнати, и всћми проч1ими обБ1чаи, правицами и первенствБ1 Ем8 аки таковомВ пристоитЂ, дондеже в' должномх к' Нам-Б и Аугбстном^ дом8 Нашемб, 1ако вснчески уповаемт., ВлагоговМнств г Б покорности пребВдетт,, кромћ вслкаго припнтгн, или противор^чЈн чрез -Б ц&л8 Епарх1го свого Митропол1Тск8к> свободно и мирно. употреблати, уживати, и радовати се можетт. с<л свидћтелствомт. Граматн р8кого Нашего подписаннвш: Гаже дадесл в' кр'ћпости Нашеи пожбнскои двадеслтБперваго дне м^снца Октовр1а, л^та обновленаго Спасен1а сверх8 тБ1саш;и седмсотБ-наго четвфедесн'! б перваго, царств г б Нашихг втораго. (М. П.) Мар1а ТерезЈн с. р. Јшсиф-в графт. «3 Харахг с. р. На заповћстБ Свнгц. крал. величествјл собственВго А уг8стин г б 0ома. Н. Б. а Веберт.

Бав §е§еп\?аг1:1§е ТгапзШит, а1в всћоп тИ; беупет Оп §1паН сотро^ге!;, ип<1 (ЗетееЉеп §1еЈсћ{огт1§ ће1ипс1еп, (Зет Неггп Шупвсћеп Ра1гЈагсћеп аПегдпадћ^а!; уегћећепе СопПгтаИопа! Бјр1ота, 8о11е рићћс1ге!; •№егс!еп. Саг1оУ1С2 с!еп 5. МагИј 1744. А1ех. §га! уоп Ра1:асћ1ћ т р. Коп. Соп§. С0ГШ88аГШ8. Еп»е1бћо&п т. р. Ре1с1т11 т. р. ипД Коп§. СотЈззагшз. На стр. 94. је своје поменуте књиге навео г. Јакшић, како је дошло до измирења између патријарха Арсенија Јовановића и арадског владике Исаије Антоновића, који је без знања и одобреља патријархова преузео вршачку — карансебешку епархију. Ми ћемо овде навести патријархову грамату Исаији, издату му и за себишку епархију на основу претходног закл.учка синодског и одобрења саборског. Закључак синодски гласи: Протокол синодални в карловачкој патриаршеској резиденции новој 7. Марта 1744. љета. В присудствии: Вл. г. патриарха Арсениа IV. Г. архиереја Будимскаго Василија Димитриевића, Г. архиереја Бачкаго Висариона Павловића, Г. архиереја Плашкаго Павла Ненадовића, Г. архиереја Славонскаго Софронија Јоановића. Во вини карансебишкија Епархии, которују Г. архиереј арадски Исаија Антоновић чрез Јеја кр. величества конфирмацију получил, сице вотирам: да Јеја кр. величества нашеја всемилостивјејшеј земли Госпоже освешченое рукопасание во конфирмации почитаем и целуем, а понеже нашим апостолским и отеческим правилам противно јест, да без патриаршескаго синодалнаго согласија и сужденија, мимо свјашченаја правила ни једин епископ две церкве или епархие держати может, по положеним јураментам нашим, тако на нашу совјест