Српски сион

С тр . 588.

СРПСКИ сион

Б р. 19.

п не приемлено да правилне јест, да две епархие г. арадски архијереј держит: но на јего совјест остављаем јакоже и взјал јест на своју совјест за дјејсгвование званију епископскому надлежашчих дјел. От странп нашеја непротивимсе (за чест даниа конфирмации Јеја кр. величеством) да держнт до дна живота своего поменути г. архијереј арадски карансебишкују епархију, ашче и без сужденија и благословенија нашего правилнаго ју получил, само во будушче јединогласно онаго под клетву подлагаем котори би се усуждовал овако у напред епархие от правилнаго суда похишчават, и никоем више у напред сие образ да будет, или следованију коем пут, но от нас и четверопрестолних свјатјејших патриархов наших по дјелу клетвену казан да получит, и да се на них изходатајствует." Владике Нићифор Стефановић, славонски, Васарион Павловић бачки, Николај Димитријевић темишварски, Василије Димитријевић будимски и Симеон Филиповић, хрватски, у својој молби 3. Новембра 1741. молили су патријарха, да изда грамату Антоновићу и на карансебешку епархију, у којој пошто наведоше шта је навело Антоновића да моли цара Карла VI. за карансебешку епархију а наведоше оно исто, што се налази и у патријарховој грамати, рекоше у њој и ово: „— — Сија убо вини и иодлоги ми видјашче, и охрањајушче Блажењејшаго Г. Патриарха от трудов излишних, клерже и народ от подозренија код Јеја кр. величества и прочих височајших дикастерии, и от смјатении (ибо, доволно и премного сего било) приговор и совјет наш сицев видитсја бити, обаче желајушче да шчасливим пришествием јего Влаженства на сија страни, в начаље јего Вл. нравителства, всја љубовију и тихостију начало возимјејут, средаже и конец Јешче љепотњејше и утјешњејше приплодјат: Сего ради смирено присовјетуем и воти нашја даем: да по натурално милостиво издатој резолуции и конфирмации јеја кр. величества, сија карансебишкаја епархија, тако јакоже утверждено јест, за живота јего преосвјашченија г. Јено-

полскаго останет, по смерти же јего в будушчаја никако иному да не допуститсја к другој Епархии сију Виархију присоедчнити, не точију же сија, но и сечујска по преставлении Преосвјашченаго Г. Архијереја Василија будимскаго, кајаждо по первому обичају своего престолнаго епископа да имат." Код потписа ставио је темишварски: „Сие горје начертание и окрестности уложение ниње разумјех, и власти придержашчеј милости противен јаватисја не хошчу: понеже артикула вјери некасаетеја. Сходно више подписатој братии и вот мој придодају и подписују." Вудимски је пак ставио: „Вишее на чертание ниња разумех и власти придржешчи јеја Величества милости противан јавити се не хошчу, (са изветием что касаетсе мое будимске и сечујеке епархие, поњеже концеписти не беше должно того ни написивати) сходно више подписатој братии и вот мој придају и подписују." Сама пак грамата патријархова гласи: Арсенцј Божијеју милостију православни Архиепископ пекски, всјех же Серблев и Болгаров, Поморија, Далмацији, Хорватскија, Ерцеговини, обон пол Дунаја и цјелога Илирика Патријарх. Ва присуствујушчем сему сабору при правителствујушчем духовном Нашем Синоду, скупа с' моими во Христје Вратиами Епископи и Савјетники тогожде Синода Пресвјашчени во Христје брат Наш и сослужител Г. Исаиј Антоновић митрополит Арадски и Јенополски, молително Нам предложил на разсуждение ради на Араду и Јенополији присоединенаго Епископата карансебишкаго показујушчи Нам многољетние труди и процеси свои иждивением за великоварадскија дишчрикти бивгпие со Епископом римокатолическим и капитулом, котори убо с процесами оне дишчрикте под именом унијатов себје како клер тако и народ под своју јурисдикцију духовнују подложнл и малое число нашего православнаго Греческаго закона восточнија церкви тамо обрјетаетсја, и тако велми жаловалсја, да никако себе садержати