Српски сион
V
5
бр. 19.
могал, но јешче иод великие долги ваиал, обаче ашче ои рзчени Г. Антоновић и зрел себе во таковој посљедној нужди сушче, обаче неподобаше јему предјела правилнаго преходити и по себг без допушченија таковаја при високославном кралевском дворје сулицитациами исхода тајнствовати Епћскопију Карансебишкују, но первјеје Синоду нашему духовному на расуждение предложити и на то дозволенија искати, сего ради во такових от јего необичних прошениах онда бивших, канони свјатие суду синодалиому таковаго отсилајут, да откриет своју совјест, по нуждели или без нуждели сија биша. Сего ради и Ми ревнујушче Апостолскому и отеческом преданију васа сија јему представихом и на савеет јему назидахом, котори речени Г. Антоновић узел на савест своју да ние могал иначе содержати себе, нити от многаго дуга освободити се, понеже у всеконечное падение и разорение подпал, за котораја васа сија јему прилучивш^јасја јако брату Нашему сажалуем. Ктомуже пак на смирењејшеејего предложение и моление, да би јего мирна по милостивјејшој кралевскаго величества јему даној конфирмации Карансебшпкаго ради Еаисгсопата без смушченија оставили. За кое таковое јего понизное к Нам донешение разсуждајушче, вотум Наш и резолуцију сице придаем, ашче и не по канону сија случишасја, но понеже за Авторитет и должное послушание от Јеја кр. величества датују милостивјејшују конфирмацију респектирати, Нам достоит, да цјелом шчанту високое повелителство и милост от Јеја вел. останет во покорности Нашеј у том, такождз ашче речени Г. Антоновић саслужителни брат Наш великоварадскија дишчрикти испод свое духовнее јурисдикцие процесами непогубил, но ради своего лакомства или раскоштва без никаковие вини, или нужди реченују карансебишкују Епархију ка Араду и Јенополији саединити просил, тако вели извјестил, да нити споменутое нихово кр. величество небисја склонили ову милост јему даровати, но извјеетно разумјевши, и на јего понизњејшое с' показанием
нужди своеја предложение ванетно по своеј натуралној клеменцији услушали, и дипломатом својом карансебишкују Епархију ка Араду и Јенополији саединил и потвердил, сего ради п Ми равно таковом от јего к Нам предложенију, јако брату Нашему за јеговие бившее важние пужди и скорби собољезнујушче, тако и за јего сердечное прогпение церков наша свјатаја јакомати чедољубиваја чрез Мјерност Нашу Синодалним савјетом реченаго брата Нашего, по исповједанпју савјести јегове приемлет и духовнаја дјела, званија Архиерејекаго кисајушчајасја дјествоват благословљает, и признанием за Арадскаго, Јенополскаго и Карансебишкаго Митрополита потверждает, и само то за живота јего допушчает, по смерти же пак реченаго Г. Антоновића во будушчее ва духовном кондите синодалним судом закључено бист, да никто от духовних далше нити мислити колми у такевое дјело себе пустити, и при високославном дворе кралевском, таковаја противоправилнаја солицитирати дерзнет, под великим наказанием во кондиту положеном подљежати будет, но јакоже вигпе рекохом, по емерти реченаго г. Антоновића карансебишка Епархија каки своего пастира по обичају имјети будет, и за таковое всем извјестие Синодалнаго Нашего приговора чрез Мјерност Нашу болшего ради увјеренија поднисуем п печа тију Нашеју потверждуем. В Карловачкој патриаршеекој Нашој резиденцији 9. Марта 1744. М. п. Арсение четверти с. р.
0 п и с српеких фрушкогорских манастира 1753, год. Приошптио: Д. Р. (Наотавак.) XII. Крушедо. Визитација монастира Крушедола, јуже начахом 10. јул. 1753 Обрјетохом да сего монаетирја Крушедола јест храм благовјешченија пресвјатиЈа Богородици. Здатели јего сут св, Максим владика со