Српски сион

Б р . 20.

СРПСКИ

СИОН

С тр . 613.

од 1871. год. а досадањи правомоћно обављени избори остају на снази. 14. Еиарх. административни одбор има све црквене општине у свом подручју известити о прев. потврђеним саборским одлукама, које се овим у живот привађ а ЈУИз седнице срп. прав нар. цркв. саборског одбора, држане у Карловцима 27. септембра (10. октобра) 1903. год. Георгије с. р. Патријарх. 0 овој проведбепој наредби, проговорићемо у идућем броју коју више, Засад је само наводимо у целини.

. А О дизању зајмова гз ерпеких народноцрквених фондова. Управа српских народно црквених фондова у Карловцима, видећи с једне страпе како наш свет пропада и због плаћања велике камате. и тешког долажења до зајма на непокретности, а с друге стране, како се гомила новац код Фондова, који или лежи без камате у касама, или се улаже у банке и државне папирз, који носи врло малу камату, а потребе на црквено нросветнонародне цељи сваким су даном све то веће; упутио је на наш народ следећи позив, ког што топлије и ми од своје стране препоручујемо. Подједно би упозорили оне, који узбуду нашем народу исти позив читали и тумачили, а и онима, који га сами прочитају, да дотичне унозоре, односно да себе умере, те да без велике нужде не узимају и не дижу новац ни из српских Фондова и под онако новољним условима, јер „дуг је зао друг". Из Фондова треба да дижу и узимају зајам само они, којима је прека потреба, и који су зааали у какав тежак зајам, и који имају прилику да узму какву непокретпост, а никако да га дижу и узимају на којешта. Сам позив гласи:

ДИЖИМО ЗАЈАМ из српских народно-црквених фондова. Зашто треба да дижемо зајмове из српских народно-црквених Фондова? Сваки Србин ове митрополије са поносом и љубављу гледа на своју народну гррквену автономију. Он јој је искрено одан и жели, да установе своје автономије очува, оснажи и оспособи, да могу одолети разним непогодама несталних прилика, којима је, или којима може бити автономпја изложена као и сваки други јаван организам. Ну то није довољно, да смо само оданн својој автономији, да само желимо, да је очувамо, заштитимо и оснажимо. Оданост и љубав према автономпји ваља осем тога да је вазда удружена са одлучном вол>ом, маром и умешношћу, да изнађемо и изналазимо сувремено орујје, којим ћемо стално заштитити њезин опстанак и њезино развијће као и усавршавање оних смерова, којима је темељ у узакоњеном автономном начелу. Када нам је ово јасно, онда ће нам бити јасно п то, да напредно развијће и усавршавање наших црквених, школских и фондовских и закладних послова, у оквиру законом ујемчене нам народноцрквене автономије, може бити само поред нашиж рођених извора. Наши извори дакле ваља да пруже најглавније сувремено оруђе за то развпјће и усавршавање. Тешко оној автономији, која је спала на помоћ с поља, на туђу помоћ! Наша народно-црквена автономија није спала, не треба и не сме спасти на туђу помоћ! Ми имамо своје изворе за одржавање својих автономних установа, за усиешно обављање црквених, просветних и фондовских и закладних послова наших. Само ваља да се брижљиво старамо и ностарамо, да тп нагаи извори добром рацијоналном уиравом и расту, а у