Српски сион

Б р . 21.

СРПСКИ СИОН

С тр . 665.

хији на основу закључка саборског, и у раићком протопопијату, у супрот позиву адм. одбора; јасно је, да се и на даље све дотле, док сабор друкчију одлуку не донесе, имају по чл. XIIобављати избори за еп. скупштину. Кад је до сада био принцип радикалски, да је само сабор позват да тумачи и допуњује нејасна места у нашим уредбама и празнине да попуњује; тог се принципа треба да држи и данашњи саборски одбор, и он у то /је не може чинити никакву изнимку. Д' У 13. је тачци проведбене наредбе, показао саборски одбор и своју пристрасноет и недоследност. Кад је он стао на становиште, да чланове за еп. скупштине треба бирати на' основу чл. XI., како је онда могао у њему подједно изрећи, „да досадањи правомоћно обављени избори (који су обављени по чл. XII.) остају на снази"? Доследност би захтевала, да се сви избори, који нису обављени по чл. XII. прогласе за неважеће. А кад је саборски одбор досадашње обављене изборе по чл. XII. прогласио за „правОМОЋно обављене;" шта га је навело, да за у будуће одређује, да се избори имају обављати по чл.\ XI., кад сабор 1902. није донео у том погледу никакву одлуку? По томе дакле 13. тачка проведбенв наредбе, пошто је противна тумачењу сабора од 1871., и пошто од тога доба сабор није донео нову одлуку у том погледу, и досадашњој пракса, не може ни важити. На основу свега овде реченога јасно се види, да је већина тачака проведбене наредбе саборског одбора од 27. Септембра о. г. А(1 С. 0. 8571/2221. ех 1903. којом се спровађа у живот саборска одлука од 5. (18.) Јулија 1902. бр. 6, потврђена превишњим решењем од 7. Септембра 1903. у предмету тумачења односносно допуне неких чланака еп. уредбе од 1870., супротна како истој уредби тако и одлуци, те да по томе не може ни имати важности, нити су је дужне, шта више не смеју је епархијске скпштине ни усвојити, нити се по њојзи владати. Истина, сабору је по § 18. саборског устројства од 1875. стављено у прву дужност, да се стара око одржања српске нар. црк. автономије, па кад је сабореки одбор заступник и извршилац сабореких одлука и закључака; јасно је да је и његова прва дужност да се стара око одржања исте автономије.

А у чување њено мора се убројати и то, да он штити и поштује свачија права, дата им истом автономијом, и ако ико, он не би требао и не би смео да отима туђа права и себи присваја. Пошто се из досад реченог и то види, да је саборски одбор поменутом својом наредбом приграбио себи многа права, која припадају административним одборима и епархијским скупштинама — не ћемо да распитујемо из каквих побуда —; дужност је епархијских скупштина, да се оне бране од тог одузимања својих права, и Да их очувају. А то пе у&лнити, ако не усвоје из иоменуте наредбе све оне тачке — наређења, која немају законитог ослонца. Рекосмо и спасосмо своју душу, а сад је ред на епархијским скупштпнама, да и оне кажу своју, којом ће кажом показати, да лим је преча нар. црквена автономија и чувањз својих права, или партијски интерес и партијска дисциплина. И к&же наших еп. скупштина у том погледу, могу послужити за врло опасан прецеденс, ако кад наступе ванредне прилике — што не дај Боже да наступе, а да не наступе, зависи ће од нашег држања и рада —, те се буду издавале наредбе супротне постојећим јасним уредбама, као што ће то послужити и наводи саборске већине од 1902. при верификовању неповољних чланова, кад дође прилика, да оној Грујићев „трећи" узима интереса, да створи повољну већину. Радикали србијански ликоваше, када се оно 1. Априла 1893. краљ Александар незаконито прогласи за пунољетног — у наточ уставу и одобраваше му тај поступак. А кад доцније краљ Милан наговори краља Александра, да укине не још који §§. из устава од 1888., него и цео устав; они ударише у кукњаву и јаук, те да се одрже у власти, већина пристаде и на устав од 1869., а по том и на Александров. Припазите за то п Ви г. г. овострани радикали, а особито радикалски свештеници, шта радите. Чувајте и народно црквену автономију и свој образ, а да је и да га сачувате, да%е Вам се прво ирилика на арх. еиархијској скуиштини. с ^