Српски сион

С тр . 664.

СРПСКИ сион

Б р . 21.

административне одборе да по њему поступају; тада је на радикалној скупштини у Вршду 30. Окт. 1897. с радикалне стране у којој је главну реч водио данашњи фишкал нар. црк. фондова за Угарску г. др. Бранко Илић речено: „наредба саб. одбора не везке скупштину, пошто је та наредба само упутство а не закон. Али то упутство да није меродавно, јер ваконе тумачи само сабор." Да саборском одбору не припада право контроле над радом еп. скупштине и да сабору подноси евентуалне св. је примедбе, односно да их може и самој скупштини поднети; то смо јасно доказали код опровргнућа 9. тачке проведбене наредбе. Напоменућемо још и ово. Кад је по § 143. „Уредбе за српске народне школе од 1872.", народно школски савет одговоран сабору за свој рад, и он му неПосредно, а не преко саборског одбора, доставља извештај о свом раду; јасно је, да пошто је по 6. тачци потврђене саборске одлуке од 1902. и еп. скупштина одговорна сабору за свој рад, да му онда и она има непосредно, а не преко саборског одбора достављати извештај о свои раду. По томе дакле 10. тачка проведбене наредбе, пошто је противна 6. тачци потврђене одлуке саборске, не монсе имати ни вазвности. 11. је тачка проведбене наредбе не само нејаена као и тачка 5., него је уз то супротна самосталности еп. скупштина. При опровргнућу 9. тачке проведбене наредбе, јасно смо доказали да еп. скупштине имају право доносити свој пословник, без да исти морају пшљати сабораком одбору на увиђај ради контроле. И кад им то право припада, јасно је, да њима припада право да у њему означе, са колшсим бројем чланова може скупштина радити. Да је први део 11. тачке проведбене наредбе нетачан и нејасан, ево доказа. У њему се рекло: „Еп. скупштине могу радити само онда, ако се искупи надполовична већина еп. скупштинара —." Како и у ен. скупштини као и сабору има и вирилних и изабратих скупштинара; то је требало јасно назначити, да л се под надполовичном већином подразумева целокупан број скупштинара н. пр. за архидијецезу 82, од чега је надполовична већина 42, или само број бирандх чланова 76 ? од чега је надполовична већина 39.

Кад се у 11. устројства саборског јасно рекло, кад сабор може доносити одлуке т. ј. да мора бити присутна надполовична већина саборских чланова (дакле 42); требао је онда и саборски одбор — кад је већ неовлаштено узео себи право, да прописује еп. скупштинама, кад могу одлуке доносити и у својој проведбеној наредби јасно рећи, да л се под надполовичном већином има подразумевати целокупан број еп. скупштине, или само изабратих скупштинара. Други је део 11. тачке проведбене наредбе противан не само самосталности еп. скупштина, него и 3. тачци потврђене саборске одлуке од 1902. Ако се по пословнику, одређеном од саме еп. скупштине не скупи довољан број чланова за рад, то је власна сама еп. скупштина односно адм. одбор одредити време поновног њеног држања, а кад ће је они поново позвати, то је неоспорно њихово право, и у то се нема саборски одбор ништа мешати, нити одређивати. Пошто је дакле 11. тачка проведбене наредбе не само нетачна и нејасна, него је противна и самој самосталности еп. скупштина и адм. одбора; то не може имати ни важности. Како се у 12. тачци проведбене наредбе одређује, оно, што би сваки адм. одбор сам учинио при сазиву еп. скупштина, могла је иста слободно изостати. 13. је тачка проведбене наредбе противна §. 4. „Уводне наредбе", по којој се има увести у живот уредба срп. нар. цркв. сабора од 1870. о „Уређењу епархијском", што ју је сабор издао по њеној потврди 30. Јулија 1871., у ком је §. речено, да дијецезанп -- пошто у том времену није било законитих еп. власти — имају позвати она тела, која непосредно бирају чланове за еп. скупштину, да их имају изабрати по чл. XII. Било је у овом листу говора о томе, како је сабор 1870. у „Уредби епархијској" донео два супротна чланка, а наиме чл. XI. и XII., од којих може само један поетојати, т. ј. ако се узбира по чл. XI. не може имати важности чл. XII, а ако се по чл. XII., не може по чл. XI. Па кац је онај сабор, који је донео речену уредбу, у својој уводној наредби рекао у §. 4., да има важности чл. XII., и кад се од тога доба па све до прошле године у свима епархијама обављали избори еп. чланова по истом чланку, са изузетком избора 1902. у карлштатској епар-